О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


БРАЋА ПО ЂАВОЛУ

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


БРАЋА ПО ЂАВОЛУ



Један пријатељ га је данима молио да се сретну јер треба да помогну неком младом земљаку који је дошао у Франкфурт да ради.
Марко је био осећајан човек и познат по томе што радо помаже свима, посебно својим земљацима.
Живео је сам. Након развода са женом у домовини, више није хтео да чује за женидбу. Многи су покушавали да га упознају са неком дивном усамљеном земљакињом, али он није реаговао.
Предавао се послу са великом страшћу и био на услузи свима који се не сналазе најбоље у новој средини.
Стигао је пре њих у центар на договорено место, наручио црно точено пиво и чекао. Био је у неком недефинисаном расположењу, нешто налик на малодушност и меланхолију. Они су каснили и он је постајао све нервознији иако нигде није журио. Волео је тачност и љутило га је кад људи не воде рачуна о томе. Нарoчито ако је он ту због њих.
И без сопствене воље мисли га одведоше у завичај. Тако дуго није био тамо а сад пожеле да је у свом селу, да обиђе мајчин гроб и неке драге људе који су били уз њега у најтежем моменту . Ваљда је коначно преболео издајство и помисли како би радо видео брда и пределе родног села.
И никог више од родбине. Мајка одавно није жива, а осталих не жели да се сети. Повређеност никад не прође, само се потисне, са сигурношћу закључи.
Одређена галама га трже, знак да се његови земљаци приближавају.
Његов пријатељ Никола је улазио први а за њим неколико младића.
Он је устао и дочекао их је позивајући их да седну. Она нелагода у стомаку је била све јача. Један од придошлих му се учини врло познатим. Подсећао га је на неког али није могао да се сети на кога. Они су се представљали изговарајући само име. Последњи само на крају рече, Наход.
Како чу то ретко име, Марко се трже и боље га загледа. Одједном му се расветли пред очима. Пред собом угледа слику свог оца из младих дана, оно лице које је толико волео. Некад... И преболео. Заћутао је борећи се да прикрије шок, да се не ода. Можда овај младић ништа не зна. Уосталом, ни он није бирао своје рођење, своју судбину, превлада рационалан и људски резон.
Понудивши их пићем он поче да их испитују одакле су и шта би желели да раде. Сваки је говорио о себи и лошим условима за рад у Србији.
Кад је дошао ред на Находа, он само кратко рече да долази из Београда и да нема никог.
Марко се изненади и понада да је можда погрешио. Да је реч о неком другом и мало се опусти. Сви су се брзо спријатељили и распричали. Само је Наход био ћутљив и некако одсутан, тужан.
Марка је то интригирало и све чешће га је дискретно посматрао. Виде да левом руком држи чашу као и он који је био леворук. То му се учини јако необичним. На сва његова питања одговори су били уопштени и ништа нису казивали. Марко осети да младић крије нешто важно, да носи неку рану коју ћутањем прикрива.
Шта ако је то заиста он. Ако зна ко сам ја, ако је зато и дошао?
На тренутак одбаци такву мисао јер било је очигледно да пред собом нема особу која би нешто провоцирала. Уосталом, и ако је то он и ако зна ко сам ја, зар није свестан да смо обојица жртве. И сав бес који се годинама гомила у његовој души, спласну и он по први пут осети нешто као сажаљење према младићу који је, видело се, у некој дубокој унутрашњој драми.
С ужасом помисли како је бити на његовом месту. Знати за околности у којима су рођени, за своју апсурдну позицију унутар породице. И по први пут појми да је тај сувоњави бледи и сетни младић већа жртва од њега који се изборио са тим издајством и постао још бољи човек. Није дозволио да га то отера у алкохол јер је једно време само тако могао поднети оно што је сазнао. Да постане осветољубив какав порив је имао у почетку. Да оде доле и сам им пресуди. Да казни дрзнике који су мислили само на себе. Срећом, није. Иако је урлао од бола, месецима био више мртав него жив. Уз Божју помоћ придигао се и рекао, Бог нека им суди, ја идем даље. Има толико несрећних људи на овом свету којима је потребна помоћ. И долазили су код њега, свако са својом страшном животном причом, он их је све слушао, а потом налазио решења бар за тај основни егзистенцијални део и то га је лечило. Давало смисао његовом животу. Довело га до сазнања да је, у крајњем случају, живот и крив за све. И за њихово издајство. Да је остао тамо, да није морао, трбухом за крухом, како народ каже, они не би имали прилику за то. Она млада и пуна ватре, усамљена и жељна загрљаја и он још у снази, увек уз њу због заједничких послова на имању и уз болешљиву супругу... А живот, гад, тражи своје. И ослепи човека. Та сила у телу надвлада све друго и мора да буде намирена. Кад се човек освести, касно је и нема повратка. Тако је сигурно било и са њима. Тако је и Наход рођен. Како је чуо било је на путу још једно којем нису дали да се роди а ово друго је морало јер би исти покушај угрозио и њен живот.
Испијајући хладно пиво које му је штипало грло, Марко је по први пут без беса у себи реконструисао могућ сценарио свих немилих збивања која су му променила живот а да он у томе није имао удела. Само живот који га је због посла одвојио од младе вољене жене, Душанке. И болесне мајке Љубинке и оца, Милоја. Да ли су се опирали, борили са силом живота у себи која је њих двоје гурнула једно ка другом није знао, није хтео ни да зна. Сазнао је од других да син за кога му је јављено да му је рођен није његов већ његовог оца. Тај бол никад неће бити избрисан из његове душе.
То што су после краћег времена обоје оболели и умрли, сигурно говори о томе да их је та страст, или кајање, сломила. Није морао он да им пресуђује... И боље што није, како би могао живети ако би на зло узвратио злом.
Ето, овај младић исто нема више никог. Као ни он.
На тренутак се трже. Ма, има, има, има брата. Мене. И ја имам брата. Њега.
Копиле мога оца, грех мога оца и моје супруге, побуни се нешто уњему. Зар је то брат. То је живи грех који ће ме увек подсећати на издају и оца и вољене жене. Зар могу да га пригрлим знајући да је плод греха.
Да би побегао од тих мисли, упита га.
-Како се презиваш, момче?
Младић се замисли, поћута и рече, Мандић.
Марко се истог часа сети да је то девојачко презиме његове мајке.
-Одакле си пореклом?
-Немам порекло, рече осорно, ја сам Наход.
Марко заћута. Помисли да младић зна с ким разговара и да хоће да стави до знања да се не осећа кривим што је рођен из једне издајничке везе. Истог часа осети дубоко сажаљење према њему и одлучи да се нашали.
-Значи, тебе је донела рода, чим немаш порекло.
Наход се трже. Загледа му се у очи и некако бесно узврати.
- Није рода, сам ђаво ме лично донео.
Сви се згледаше и ућуташе, збуњени овим испадом.
- Ма, све нас је ђаво донео кад смо овде уместо у својој земљи, рече један од њих да ублажи напетост.
Потом се договорише око посла, разменише бројеве телефона и разиђоше се.
*****
Марко се кући вратио још нерасположенији. Мислио је о томе како се од истине не може побећи. Како је живот велики подлац и не оставља те на миру. Ето, он је све те горке догађаје оставио иза себе. Мислио да је опростио свима, али не! То је само варка. И даље се осећа повређеним. Можда је у себи нашао оправдање за оне грешнике, али његов живот је уништен. Зато су обоје криви. Криви су што се више није женио, што није добио децу. Што је стао сам. И што туђ свет окупља око себе уместо свој пород.
После мајчине смрти никад више није отишао у родни крај.
Сусрет са овим младићем који би му могао бити брат, а осећа да је то он, одједном је све оживео. Како се поново носити са свим тим. А како ли се тај младић без већег животног искуства носи са том страшном истином о себи, ако зна за њу. А рекло би се да зна. Сигурно зна чим не помиње очево презиме.
Добро је што су разменили бројеве телефона.
Његов порив да помогне и сад је био активан. Поче да размишља какав посао би му понудио. И већ осети неку слабост према њему. Не би му понудио било шта. Толико година помаже туђинцима. Ето, сад је можда у прилици и да неког свог збрине. Ако му је заиста брат мора му пронаћи најбољи могућ посао.
Преморен од свих тих тешких успомена и неизвесности око Находовог идентитета леже и убрзо заспа. Грозоморни снови га зграбише и он се нађе у свом селу над једном провалијом. На њеном дну виде призор који му распори срце, његов отац и његова жена су били у страсном загрљају. Чуо ју је како виче, «Мрзим Марка, мрзим га што је отишао. И што сам заволела тебе. Мрзим и тебе и себе. Мрзим и наше копиле.»
На тренутак се сан прекида а онда им он тихо прилази и дави их једно по једно. Утом се мали Наход однекуд појави плачући.
"Бато, бато, узми ме ја сам сам, немам никог осим тебе."
Презнојивши се од тих речи трже се и скочи нагло пробуђен. Телефон је бучно звонио и он се онако бунован јави.
- Овде Наход. Можемо ли да се видимо?
Марко још унезверен од сна рече:
-Може, дођи код мене, и посла му локацију.
Пожири у купатило да се истушира и освести.
Одједном га ухвати нека дрхтавица. Шта му би да га позове код себе. Чак и да му је брат. Какав брат, од каквог оца! Шта ће му то сад. После толико туге, чему враћање у прошлост и копање по старим ранама.
Никако да се смири. Попи један виски и укључи климу.
Полако се смиривао кад зачу звоно.
Отвори врата и без речи пропусти младића да уђе.
-Којим добром, момче, рече тобож опуштено.
-Да је добро не би ми сад били један пред другим.
- Шта могу да урадим за тебе, упита помисливши да је можда био груб.
- Можда и не можеш ништа, довољно је оно што је онај твој... На тренутак заћута, онај наш гад од оца урадио.
Марко је био слеђен.
Значи, он је и све зна. Можда је тражење посла био изговор да дође у контакт с њим. Шта ће му то. Шта ћу му ја.
- А, тако ти знаш ко сам, упита тихо.
-Нисам знао док те нисам угледао. Одмах сам осетио. Срце ми је рекло. Чуо сам да си негде у иностранству. Али, кад сам схватио да се случај потрудио да нас споји, реших да треба да се јавим. Чим смо се руковали нешто ми се стегло у грлу. А кад сам те боље погледао видео сам јасно лик оног злотвора.
-Па, знаш и сам да тај злотвор није ништа могао сам, имао је уз себе још неког да му помогне.
- Знам, не било им просто ни једном ни другом!
-Како си сазнао?
- Нажалост, доста рано. Мајка и ја смо отишли у други град да живимо, али смо долазили код њене мајке. Она ми је рекла да ми је отац умро. И ја сам веровао. Једном кад смо се играли у дворишту, прође неки човек и загледавши се у мене, упита јел' то Милојево копиле, пљунити он. Рече и продужи.
Мајка је покушала да забашури то што сам чуо. Но, убрзо сам од деце сазнао истину о свом рођењу и омрзнуо сам и једно и друго. Чим сам мало одрастао побегао сам од куће. Али, тада сам знао само део приче. После сам чуо да је умрла, можда се и убила, и за њега исто. И никад им нисам опростио.
Након неколико година сам ипак отишао да јој обиђем гроб и тад ми је баба дала њено опроштајно писмо. Писала је: «Не тражим да ми опростиш јер ни ја себи не могу. Највише ми је жао Марка, да је среће он би ти био отац. Али, живот нас је раставио, а неки ђаво ме је свом силом гонио тамо где не треба. Обоје смо се бранили од те напасти, али нисмо успели. Ђаво је победио. Није ми било суђено да будем ни жена коме треба, ни мајка какву заслужујеш...» И тако сам сазнао за тебе. И тад је мој бол постао ништаван спрам твог. Ти си херој кад си то поднео и остао нормалан.
Обојица су већ подоста попили и гледали се без речи.
Марко је осетио дубоку самилост према њему. Млад и изгубљен без игде иког свог а душа сва у ранама. А ни с њим није боље. Ето, нешто их је спојило. Макар био и сам ђаво.
Устаде и подиже чашу.
- Па, кад је тако, добро ми дошао, како рече да те ђаво донео, добро ми дошао брате по ђаволу. Било како било, брат је ипак брат!






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"