detalj slike: KRK Art dizajn

U DNU ZENA

U dnu zena dani ispunjeni tugom.

Remek-delo dušmana zlobom davi,

silno kliče smrti nezasitim rugom,

pakosno divlja u smetenoj glavi.

Plahovitost u duši se skriva.

O, kad bih tog straha rešiti se znao

ne bih bio samo senka plašljiva,

na tom putu nikome se ne bih dao.

U velikim mukama živim i bridim

s gadnim crvima gde se život mrvi,

nem i slep pred njima se stidim,

dok mi srce kidaju do krvi.

Život – varka sa očima što peku

baca zamke i veslom tuče ljude,

k'o mrtve ptice nosi niz crnu reku:

Zar oni što se Boga ne boje da mi sude?

NA ZAPADNOM NEBU

1

Zapadno nebo

sad razumem, šta je.

Plete se u venac, guši čoveka,

ne haje.

Slepog i žednog

mami u tamni dol.

Sa srcem njegovim se igra.

Na večne muke meće.

Namršteno i sebično

guta reči, istinu,

života suštinu.

Iz ožiljaka tela,

nove otvara rane.

Od zračnog nedodira

čovek nestaje.

2

Zapadno nebo

surovom ironijom

topi dan.

U oblaku iskušenja

Urezani večno rđavi dani,

raspeti bolom.

Guše se,

u strahu,

u gnusnoj laži.

Iznad očne duplje

klonuli,

čekaju čas smrti.

3

Zapadno nebo

unosi nemir u srce

Bez hrama,

šapuće opelo.

Oči

zakrvavljene se znoje.

Tumaraju zaspalom ulicom,

neznanom tminom.

Osećam se sve samlji.

Gnjili oblak rastače mi put.

Ne, ne, neću preživeti.

4

Na zapadnom nebu;

gde spokoj da nađem?

Pred čijim senama

nedužan lelujam?

Meni se možda i živi.

Al, moje srce je

skrušeno od bola.

Povijene glave,

padam.

I već otupelih čula

u sopstvenom

stradanju, izdišem.

Bože,

osećam kako umirem!

I zamišljam sebe,

u prostoru blagoslovenom,

gde ne postoji vreme.

5

Na zapadnom nebu

mrak preli oči.

Klonula malaksala ruka,

u zanosu nemoći.

Zaboli me ćud hladnog neba,

hladnog, ko santa leda.

Na njegovom prestolu sede ljudi,

ledenih vilica.

Ja, ne znam

ko su ti,

raznosači bola.

Samoživi, sebični,

čudni,

nadmoćni, zle ćudi.

Krijemo oči jedni od

drugih.

Poniženog, bez milosti, drže me

u ledenoj izolaciji.

Plaše me zastrašujući urlici sumraka.

O, Bože umirem,

na oštrici ledenih šiljaka.

6

Na zapadnom nebu,

od studi,

srce ne može zakucati jače.

Grči se stomak

od nemilosti,

ispraznih želja

izigranih snova.

Tužna duša,

puna gneva ječi.

Nemir se širi,

tuga se širi.

Stvorio se bezdan,

zauvek međ ljudima.

Od ljubavi ni pepela nema.

Sve pokrila je

veličanstvena tama.

Nemam više vremena.

U (ne)svesti zlog sumraka

neobjašnjivog hira,

nestajem.

7

Na zapadnom nebu

od stihije besmisla,

sve me boli.

Tumaram,

setan i tužan.

Pustoš je svud.

Tuga me mori,

crvi nagrizaju.

U slutnjama,

kojih je sve više,

oprostite,

nežno milujem svoje rane

Zgrčeno srce

izdiše.

PODELITE OVAJ TEKST NA: