детаљ слике: КРК Арт дизајн

У ДНУ ЗЕНА

У дну зена дани испуњени тугом.

Ремек-дело душмана злобом дави,

силно кличе смрти незаситим ругом,

пакосно дивља у сметеној глави.

Плаховитост у души се скрива.

О, кад бих тог страха решити се знао

не бих био само сенка плашљива,

на том путу никоме се не бих дао.

У великим мукама живим и бридим

с гадним црвима где се живот мрви,

нем и слеп пред њима се стидим,

док ми срце кидају до крви.

Живот – варка са очима што пеку

баца замке и веслом туче људе,

к'о мртве птице носи низ црну реку:

Зар они што се Бога не боје да ми суде?

НА ЗАПАДНОМ НЕБУ

1

Западно небо

сад разумем, шта је.

Плете се у венац, гуши човека,

не хаје.

Слепог и жедног

мами у тамни дол.

Са срцем његовим се игра.

На вечне муке меће.

Намрштено и себично

гута речи, истину,

живота суштину.

Из ожиљака тела,

нове отвара ране.

Од зрачног недодира

човек нестаје.

2

Западно небо

суровом иронијом

топи дан.

У облаку искушења

Урезани вечно рђави дани,

распети болом.

Гуше се,

у страху,

у гнусној лажи.

Изнад очне дупље

клонули,

чекају час смрти.

3

Западно небо

уноси немир у срце

Без храма,

шапуће опело.

Очи

закрвављене се зноје.

Тумарају заспалом улицом,

незнаном тмином.

Осећам се све самљи.

Гњили облак растаче ми пут.

Не, не, нећу преживети.

4

На западном небу;

где спокој да нађем?

Пред чијим сенама

недужан лелујам?

Мени се можда и живи.

Ал, моје срце је

скрушено од бола.

Повијене главе,

падам.

И већ отупелих чула

у сопственом

страдању, издишем.

Боже,

осећам како умирем!

И замишљам себе,

у простору благословеном,

где не постоји време.

5

На западном небу

мрак прели очи.

Клонула малаксала рука,

у заносу немоћи.

Заболи ме ћуд хладног неба,

хладног, ко санта леда.

На његовом престолу седе људи,

ледених вилица.

Ја, не знам

ко су ти,

разносачи бола.

Саможиви, себични,

чудни,

надмоћни, зле ћуди.

Кријемо очи једни од

других.

Пониженог, без милости, држе ме

у леденој изолацији.

Плаше ме застрашујући урлици сумрака.

О, Боже умирем,

на оштрици ледених шиљака.

6

На западном небу,

од студи,

срце не може закуцати јаче.

Грчи се стомак

од немилости,

испразних жеља

изиграних снова.

Тужна душа,

пуна гнева јечи.

Немир се шири,

туга се шири.

Створио се бездан,

заувек међ људима.

Од љубави ни пепела нема.

Све покрила је

величанствена тама.

Немам више времена.

У (не)свести злог сумрака

необјашњивог хира,

нестајем.

7

На западном небу

од стихије бесмисла,

све ме боли.

Тумарам,

сетан и тужан.

Пустош је свуд.

Туга ме мори,

црви нагризају.

У слутњама,

којих је све више,

опростите,

нежно милујем своје ране

Згрчено срце

издише.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: