 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Trag praznih misli
Viktor je završio, osećao se prazno. Osećao je i nekakvo zadovoljstvo, ali... Viktor je bio između smrti i života, više mrtvo živ nego živo mrtav. Viktor je... Osećao je olakšanje. Iz sebe je rasuo pokupljen i predugo čuvan otrov. Mržnju, nevidljivu, osećao je snažno. Iz otrovnih pogleda jedom je ubijala tačkice njegovog tela. A on, isklesao je osvetu na usnama. Slatki otrov, grandiozni spomenik nevidljivosti. Osećao se sumorno usamljen i odbačen. Bio je sve i ništa.
Izbrisao je sve. Ničega se nije sećao i najzad, ništa nije želeo. Okovano je slobodan. Iščekivanje nije gorelo u njemu. Želje su sasvim ugašene. Nije ga briga za sledeći dan. Sebi šapuće u poverenju da je kraj nadanja. Oslobođenje je zauvek. Sve izgubljeno pokopano je u grob snova. Sve pobede nestale su u letu kroz tamu...
„Bila sam nevidljiva i skoro da sam te dodirnula.“
„Kada? Taj susret se nije dogodio.“
„Nadahnut i siguran u sebe, pokorio si proleće. Svi su nemo slušali tišinu. Samo tvoj glas je narušavao ritam tišine.“
„Ne sećam se te večeri.“
„Pogledaj dokaz. Čuvam ga.“
Viktor je ćutao na sebi svojstven način.
„Rekla sam da ću doći, nevidljiva. Nisi verovao, mislio si da je nemoguće. Vidiš, srušila sam tvoje mračne sumnje.“
