 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Траг празних мисли
Виктор је завршио, осећао се празно. Осећао је и некакво задовољство, али... Виктор је био између смрти и живота, више мртво жив него живо мртав. Виктор је... Осећао је олакшање. Из себе је расуо покупљен и предуго чуван отров. Мржњу, невидљиву, осећао је снажно. Из отровних погледа једом је убијала тачкице његовог тела. А он, исклесао је освету на уснама. Слатки отров, грандиозни споменик невидљивости. Осећао се суморно усамљен и одбачен. Био је све и ништа.
Избрисао је све. Ничега се није сећао и најзад, ништа није желео. Оковано је слободан. Ишчекивање није горело у њему. Жеље су сасвим угашене. Није га брига за следећи дан. Себи шапуће у поверењу да је крај надања. Ослобођење је заувек. Све изгубљено покопано је у гроб снова. Све победе нестале су у лету кроз таму...
„Била сам невидљива и скоро да сам те додирнула.“
„Када? Тај сусрет се није догодио.“
„Надахнут и сигуран у себе, покорио си пролеће. Сви су немо слушали тишину. Само твој глас је нарушавао ритам тишине.“
„Не сећам се те вечери.“
„Погледај доказ. Чувам га.“
Виктор је ћутао на себи својствен начин.
„Рекла сам да ћу доћи, невидљива. Ниси веровао, мислио си да је немогуће. Видиш, срушила сам твоје мрачне сумње.“
