|
|
|
SVET IZA ZATVORENIH OČIJU  | Gordana Jež Lazić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
SVET IZA ZATVORENIH OČIJU
(O knjizi Ljiljane Pilipović Karanović Ponesi, vjetre, Književni ESNAF, 2023)
Gordana Jež Lazić Zbirka ljubavne poezije Ponesi, vjetre šesta je knjiga Ljiljane Pilipović Karanović i istovremeno prekretnica njenog dosadašnjeg autorskog rada. Kako vrstom lirike, kojom se ovog puta obraća svojim čitaocima, tako i ličnim autorskim sazrevanjem u poetskom izrazu. Za period u kojem se pojavljuje ova zbirka ljubavne poezije interesantna je iz nekoliko razloga. Ljiljana Pilipović Karanović svoju poeziju (u prvim decenijama 21. veka) stvara „iz naroda“, njen stil je vrlo blizak krajiškom folklornom izrazu, a ta komponenta ima svoj istorijski i kulturološki značaj. Autorska ljubavna poezija kod nas potekla je iz usmenog narodnog stvaralaštva, gde je imala primat nad drugim lirskim vrstama, kao i sam motiv neostvarene, nedostižne ili nesrećne ljubavi u odnosu na druge motive. I to je lajtmotiv i poetske zbirke Ponesi, vjetre. U tematskoj strukturi ove zbirke, međutim, ima i vedrih, vrcavih, šeretskih stihova, uglavnom u šestom ciklusu, koji je i metrički i motivaciono oblikovan po uzoru na narodnu baštinu šaljive ljubavne pesme ličkog kraja. U ciklusima koji prethode ovaj kolorit ukomponovan je u večitu književnu temu, temu prolaznosti života kroz retrospekcije minulih mladosti i nedosanjanih ljubavi, kako autorka na jednom mestu kaže: „Ovo je pjesma za godine zrele“. Otud su i pesme Ljiljane Pilipović Karanović elegične, a osim žala za minulim godinama, one otvaraju i pitanja smisla života – da li smo mogli drugačije da odigramo tu partiju koja se zove mladost i da li je samo trebalo da budemo hrabriji. Iz ovih pitanja otvaraju se potpitanja etičkog i religioznog u nama, društveno prihvatljivih obrazaca ponašanja u određenom vremenu i prostoru i greha u odnosu čoveka prema standardima ili, s druge strane, prema sopstvenom srcu. Konačno, možda nas otvaranje svih ovih pitanja i vodi do zapitanosti nad licemerjem našeg doba, koju autorka zapisuje ovako:„Više niko nikome ne piše, / niti život na ljubav miriše“. Patetično? A kada zatvorimo oči, da li je i tada patetično? Koliko ljubavi kojima nikada nećemo otvoriti dušu živi iza naših zatvorenih očiju? Na koliko adresa bismo po vetru poslali stihove Ljiljane Pilipović Karanović: „Tražim te u listu što vjetar ga nosi, / tražim taj vjetar u tvojoj kosi“? Kroz šest poetskih ciklusa autorka ne traži odgovore na svoja retorska pitanja: Čemu se to svijet klanja?; Šta pokreće, a šta slama?; Kome pjesme ispjevane?, nego opominje da duša prazna papirom luta i podseća da je ljubav tu da i kada padneš daje ti snagu / da shvatiš i ustaneš, prašinu streseš. Nije poenta samo ustati, nego shvatiti i stresti prašinu – poslednji trag pada, dakle neko nas je saslušao i pružio nam ruku da nastavimo dalje uzdignute glave, to je ljubav. Stilski, ove pesme napisane su u romantičarskom maniru, percipiraju ljubav u užem smislu, u tematskom okviru: sećanja, snova, čežnje, izneverenosti; pa otud i spektar osnovnih osećanja od razočaranja, bola i sete do zanosa i radosti. I formalnom strukturom i leksički ove pesme bliske su svom folklornom izvoru. Otud ne iznenađuje izbor da zbirka bude zatvorena ciklusom Da me zorom poljupcima budiš, koji je najbliži usmenom narodnom stvaralaštvu. Čini se da je autorka ovim ciklusom napravila još jedan omaž zavičaju i ljubav u najužem značenju, onu ljubav koja nam je i biološki data dolaskom na ovaj svet, kulturološki zavičajno ukorenila.
|
