детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕТ ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

(О књизи Љиљане Пилиповић  Карановић Понеси, вјетре, Књижевни ЕСНАФ, 2023)

Гордана Јеж Лазић 

Збирка љубавне поезије Понеси, вјетре шеста је књига Љиљане Пилиповић  Карановић и истовремено прекретница њеног досадашњег ауторског рада. Како врстом лирике, којом се овог пута обраћа својим читаоцима, тако и личним ауторским сазревањем у поетском изразу. За период у којем се појављује ова збирка љубавне поезије интересантна је из неколико разлога.

Љиљана Пилиповић Карановић своју поезију (у првим деценијама 21. века) ствара „из народа“, њен стил је врло близак крајишком фолклорном изразу, а та компонента има свој историјски и културолошки значај. Ауторска љубавна поезија код нас потекла је из усменог народног стваралаштва, где је имала примат над другим лирским врстама, као и сам мотив неостварене, недостижне или несрећне љубави у односу на друге мотиве. И то је лајтмотив и поетске збирке Понеси, вјетре.   У тематској структури ове збирке, међутим, има и ведрих, врцавих, шеретских  стихова, углавном у шестом циклусу, који је и метрички и мотивационо обликован по узору на народну баштину шаљиве љубавне песме личког краја. У циклусима који претходе овај колорит укомпонован је у вечиту књижевну тему, тему пролазности живота кроз ретроспекције минулих младости и недосањаних љубави, како ауторка на једном месту каже: „Ово је пјесма за године зреле“. Отуд су и песме Љиљане Пилиповић Карановић елегичне, а осим жала за минулим годинама, оне отварају и питања смисла живота – да ли смо могли другачије да одиграмо ту партију која се зове младост и да ли је само требало да будемо храбрији. Из ових питања отварају се потпитања етичког и религиозног у нама, друштвено прихватљивих образаца понашања у одређеном времену и простору и греха у односу човека према стандардима или, с друге стране, према сопственом срцу. Коначно, можда нас отварање свих ових питања и води до запитаности над лицемерјем нашег доба, коју ауторка записује  овако:„Више нико никоме не пише, / нити живот на љубав мирише“. Патетично? А када затворимо очи, да ли је и тада патетично? Колико љубави којима никада нећемо отворити душу живи иза наших затворених очију? На колико адреса бисмо по ветру послали стихове Љиљане Пилиповић Карановић: „Тражим те у листу што вјетар га носи, / тражим тај вјетар у твојој коси“?

Кроз шест поетских циклуса ауторка не тражи одговоре на своја реторска питања: Чему се то свијет клања?; Шта покреће, а шта слама?; Коме пјесме испјеване?, него опомиње да душа празна папиром лута и подсећа да је љубав ту да и када паднеш даје ти снагу / да схватиш и устанеш, прашину стресеш. Није поента само устати, него схватити и стрести прашину – последњи траг пада, дакле неко нас је саслушао и пружио нам руку да наставимо даље уздигнуте главе, то је љубав.

Стилски, ове песме написане су у романтичарском маниру, перципирају љубав у ужем смислу, у тематском оквиру: сећања, снова, чежње, изневерености; па отуд и спектар основних осећања од разочарања, бола и сете до заноса и радости. И формалном структуром и лексички ове песме блиске су свом фолклорном извору. Отуд не изненађује избор да збирка буде затворена циклусом Да ме зором пољупцима будиш, који је најближи усменом народном стваралаштву. Чини се да је ауторка овим циклусом направила још један омаж завичају и љубав у најужем значењу, ону љубав која нам је и биолошки дата доласком на овај свет, културолошки завичајно укоренила.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: