 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
U 11.07 ili u 18.03 po navici
Naučio je brzo da uskladi ritam življenja ne ubrzavajući i ne usporavajući. Sve može biti skladno. Sve može biti izbrisano. Začudo, uspavanom hodaču kroz prazninu je sve prijalo. Osetio se živ baš kada je posumnjao da će svemu uskoro kraj.
Plesačica tanga je ubrzala ritam. Spori ples čulnim dodirima nedodira, pretvorila je u hod. Hod je postao let, ali bio je zauvek spori strastveni ples. Mirisno čulan i jedva osetan. U hodu do sunca, skrivao se u senci. Kiše nije bilo da ugasi strast, samo vetra koji je raspalio vrelinu. Lice je isklesano u kamenu. Skoro mrtvo, užarenih očiju. Skupljene pod vrelinom jare ili raširene u kapima oblaka. Plačni smeh i hladna vrelina pokretali su nemir. Koraci plesačice koja spava ritmično su budili senku u hodu bez pokreta. Oči senke su osluškivale ritam.
Uvek u 11.07.
Nemir je prikriven. Užarenost je mokra i sati sporo prolaze. Iščekivanje poslednjeg odbrojavanja je večnost. Kraj je poput smrti, sigurnog ishoda. Senka se iskrada, kruži i odbrojava. Zna da je to nemoćni izraz želje, ali svaki put poveruje u magiju misli. Minuti su večnost... Ali glas se budi i let ponovo počinje.
Uvek u 18.03.
Tada vreme postaje spora smrt koja sve opustoši. Između, sve nestaje i sve je izbrisano. Nije 18.03. Mnogo pre je... nije ili jeste ?
11.07. Jeste, ali sunce zalazi, skoro da je zaspalo.
