 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
У 11.07 или у 18.03 по навици
Научио је брзо да усклади ритам живљења не убрзавајући и не успоравајући. Све може бити складно. Све може бити избрисано. Зачудо, успаваном ходачу кроз празнину је све пријало. Осетио се жив баш када је посумњао да ће свему ускоро крај.
Плесачица танга је убрзала ритам. Спори плес чулним додирима недодира, претворила је у ход. Ход је постао лет, али био је заувек спори страствени плес. Мирисно чулан и једва осетан. У ходу до сунца, скривао се у сенци. Кише није било да угаси страст, само ветра који је распалио врелину. Лице је исклесано у камену. Скоро мртво, ужарених очију. Скупљене под врелином јаре или раширене у капима облака. Плачни смех и хладна врелина покретали су немир. Кораци плесачице која спава ритмично су будили сенку у ходу без покрета. Очи сенке су ослушкивале ритам.
Увек у 11.07.
Немир је прикривен. Ужареност је мокра и сати споро пролазе. Ишчекивање последњег одбројавања је вечност. Крај је попут смрти, сигурног исхода. Сенка се искрада, кружи и одбројава. Зна да је то немоћни израз жеље, али сваки пут поверује у магију мисли. Минути су вечност... Али глас се буди и лет поново почиње.
Увек у 18.03.
Тада време постаје спора смрт која све опустоши. Између, све нестаје и све је избрисано. Није 18.03. Много пре је... није или јесте ?
11.07. Јесте, али сунце залази, скоро да је заспало.
