|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Probuđeni san
Viktor je bio sasvim miran. Uživao je pogledu koji je nekuda odlutao. Osećao je zadovoljstvo, mir i ispunjenost. Nijedno stanje koje je uvek njegov izraz ili oblik, prvi put se tako osećao. Nije ni pogledao levu ruku, samo je mekim dodirom vrhova prstiju osećao papir. Čist, požuteli papir na kojem je bila ispisana kratka, pomalo nejasna poruka. Nenarušena, netaknuta, slova su od prvog trenutka istim sjajem sijala. Iako davno pisana, nisu uprljana i razmazana nervoznim kapima prstiju. U januarskoj hladnoj noći, širom otvorenih očiju je zaspao. Vrelo budan, započeo je san. Dogodilo bi se iznenada da ne spava, reči bi ga razbudile poput jutarnjeg mraza, ali ubrzo bi ga uspavale. Tako budan, ponirao je u dubok san. Buđenje ranog proleća učinilo je budni san čvršćim. Privid je klizio rečima i samo retko, dogodilo bi se buđenje. Ubrzo bi zaspao. Privid je bio snažniji, san čvršći, a on... Četvrti, dugi dan bio je lepljiv, sladunjav i sasvim klizav, urezan u kožu, niz delića, slika bez reči. Na užarenosti sunčanog jutra ostavljeni su tragovi. Prekinuti san, više njih i... Probudile su ga slike-reči, uspavale su ga slike-reči i ništa, san je nastavljen. Jak miris nepodnošljive vreline snom je probudio san. Svet nastao buđenjem, svet opažen prvim pogledom bio je isti ili... Siguran je da je isteklo vreme, da je propustio prazan hod. Ali, koliko vremena? Klizeći kroz razbuđenost, oči je naslonio na prozorsko okno i planina koje se sećao činila se smanjena. Sunce je bilo u gašenju i poslednja vrelina dana plesala je ispred. Skoro da se nije video oblik. Noć koju je sačuvao u pogledu nije postojala. Takva noć nije mogla stvoriti dan. Ovaj dan, koji opaža i upija njegove mirise, nije se mogao roditi iz promrzle modre noći. Zbunjen je, ono što je poneo sa sobom nije bilo... Mekim dodirom prstiju, sasvim je razbudio sebe. Izbrisao je prašinu sa korica otvorene knjige koja je skrivala stranicu prekinutog putovanja. Nije pogledao granicu prekinutog i činilo se da nije ni važno. Viktor se osećao prijatno. Izraz lica koji nije video, govorio je da nije nijedan pređašnji oblik njega. Papir je zgužvao. Ruku je provukao kroz prazninu i vratio je nazad. Dlan je bio prazan. Veče je mirisalo na jutro, probuđeno i sa nadom. Vreme je da krene.
|
