|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Пробуђени сан
Виктор је био сасвим миран. Уживао је погледу који је некуда одлутао. Осећао је задовољство, мир и испуњеност. Ниједно стање које је увек његов израз или облик, први пут се тако осећао. Није ни погледао леву руку, само је меким додиром врхова прстију осећао папир. Чист, пожутели папир на којем је била исписана кратка, помало нејасна порука. Ненарушена, нетакнута, слова су од првог тренутка истим сјајем сијала. Иако давно писана, нису упрљана и размазана нервозним капима прстију. У јануарској хладној ноћи, широм отворених очију је заспао. Врело будан, започео је сан. Догодило би се изненада да не спава, речи би га разбудиле попут јутарњег мраза, али убрзо би га успавале. Тако будан, понирао је у дубок сан. Буђење раног пролећа учинило је будни сан чвршћим. Привид је клизио речима и само ретко, догодило би се буђење. Убрзо би заспао. Привид је био снажнији, сан чвршћи, а он... Четврти, дуги дан био је лепљив, сладуњав и сасвим клизав, урезан у кожу, низ делића, слика без речи. На ужарености сунчаног јутра остављени су трагови. Прекинути сан, више њих и... Пробудиле су га слике-речи, успавале су га слике-речи и ништа, сан је настављен. Јак мирис неподношљиве врелине сном је пробудио сан. Свет настао буђењем, свет опажен првим погледом био је исти или... Сигуран је да је истекло време, да је пропустио празан ход. Али, колико времена? Клизећи кроз разбуђеност, очи је наслонио на прозорско окно и планина које се сећао чинила се смањена. Сунце је било у гашењу и последња врелина дана плесала је испред. Скоро да се није видео облик. Ноћ коју је сачувао у погледу није постојала. Таква ноћ није могла створити дан. Овај дан, који опажа и упија његове мирисе, није се могао родити из промрзле модре ноћи. Збуњен је, оно што је понео са собом није било... Меким додиром прстију, сасвим је разбудио себе. Избрисао је прашину са корица отворене књиге која је скривала страницу прекинутог путовања. Није погледао границу прекинутог и чинило се да није ни важно. Виктор се осећао пријатно. Израз лица који није видео, говорио је да није ниједан пређашњи облик њега. Папир је згужвао. Руку је провукао кроз празнину и вратио је назад. Длан је био празан. Вече је мирисало на јутро, пробуђено и са надом. Време је да крене.
|
