detalj slike: KRK Art dizajn

LjUBAV NIJE ŠALA

Dok smo pokušavali da se sredimo mentalno u ovim tako neizvesnim vremenima, dok smo sređivali sav prtljag što smo godinama nosili iz prošlosti, odlučivali šta će nam biti potrebno, a šta sasvim zanemarljivo za ovaj „novi život„ što smo spremali, neočekivano se desila jedna situacija koja je mojoj najboljoj drugarci poljuljala sve moguće nade.Jednostavno kao da joj je oduzela sve šanse da vidi svoje spašenje onamo gde je najviše ulagala - u svoje stvaralaštvo.

Moja Selena, devojka besprekornog vaspitanja, sa svim darovima što je mogao samo sami Bog da je zakiti, uleti u neki međunarodni hakerski program gde  samo za jednu dlaku nije završila bukvalno u pravi ambis. Ambis je čak i preblaga reč, jer je trebala da bude žrtvovana i prerano odnešena na onaj svet u ime ne znam kakve to zaštite pojedinih ličnosti koji su sebe smatrali ključnima za povoljni razvoj događaja u celome svetu. Niko nije doznao, čak niti ona sama,  šta ju je to motivisalo da prihvati prijateljstvo sa nekim dotičnim Gospodinom (možemo da ga zovemo Džon, kao većina američkih junaka što se svakodnevno perče po našim TV ekranima) koji joj umalo niije obećao celo svet, samo da prihvati da bude njegova ‘supruga‘. Ona, duša stradna što je godinama čekala svog obećanog heroja sa kojim će biti spremna da podeli bukvalno sve, i loše i dobro, i sva stradanja ovoga sveta, zaleti se i zaista uleti u dobro istkanu mrežu laži jedne dobro organizovane bande svetskih prevaranata. Zbog čega joj se to desilo?

Naravno zbog godina samoće provedenih u stalnom angažmanu da štopre i što više završi od svojih odabranih tema, zbog odbijanja svega onoga što je moglo da joj bar malo više huamanizuje život, zbog izbora da uvek na prvom mestu bude njena porodica i njeno stvaralaštvo kojim su se dičili svi njeni bliski i ljubitelji njenog stvaranja.

I zapravo to je bila i prva udica na koju su se je prevaranti uhvatili, misleći da će time u svoje redove uvrstiti jedng vrsnog stvaraoca koji će vremenom i postati njihova zlatna koka što će im stalno puniti, već doboro ispražnjene kase. 

Zaista, na početku joj je prijalo to što se neko sa strane interesuje o njoj, iako je duboko u sebi naslućivala da se radi o nečemu što još uvek ne može da otkrije, zbog prekratkog vremena, da se neka grupa ljudi dosetila u vreme dokoličenja, ne znajući šta da rade sa slobodnim vremenom i lako zarađenim parama, samo traže „nove žrtve„ za svoje dalje bogaćenje.

Draga moja Selena, da je mogla tako lako da se odrekne svega onoga što je bila uložila u svoj stvarlački život, sve bi ispalo drugačije. A ovako kako se osećala sada, jednostavno je imala želju samo da propadne u zemlju od stida pred samom sobom i pred svima onima koji su njoj verovali i kojima je ona oduvek verovala. Zbog čega? Zar je i jdenog momenta dozvolila da joj se razvija osećanje pripadnosti: Iksreno nije, jer je svo vreme nagrizalo to tako nametljivo navodno sdubinsko opredeljenje nekog si tamo Džona, kome su još u detinjstvu prorekli sudbinu da to mora da bude baš ličnost koja odgovaara njenom opisu, i niko drugi. Ali stvar je u tome što nije bila samo ona, da su u suštini paralelno jednovremeno vodili tu igru zavaravanja i zavođenja sa više osoba, sličnog načina života, gde su žrtve bile uvek napuštene usamljene žene kojima je najviše od svega nedostajala jedna iskrena zemaljska ljubav. Ona ljubav za kojom su čeznule godinama, ali koja ničim nije mogala da se dohvati. Zbog sijaset okolnosti kako socijalne, tako i psihičke, pa i ekonomske prirode.

Sve su to bile žene raznih profila, od domaćica, do udovica, penzionerki, raspuštenica koje su vremenom, zbog vaspitanja i jednog sasvim časnog načina života, jednostavno bile uverene da je svaki korak dalje u život najzabranjeniji plod za njih za kojim ne smeju ni u snu posegnuti. I nikada nisu posegle da ga uberu, jednostaavno posvećene svojim dnevnim zadatcima, zanemarujući ono što se u međuprostoru plete kao najopasnija mreža jednog vrlo otrovnog pauka.

I Selena, iako mnogo obrazovanija od mnogih žrtava, ulete kao bez trunčice svesti u tom momentu, na isti način i istu fintu kojom su bile prevarene i sve ostale. Prijalo joj je zaista da oseti nešto novo, neku čak i imaginarnu i neostvarljivu ljubav koju od samog početka je znala da neće moći ničim i nikada da ostvari. To je bila i otvoreno govorila, time se štitila, ali se čini da nije uspela sasvim i da se zaštiti.

Kada je definitivno  raskrinkala svu tu mrežu novih prevaranata, kada je shvatila da je samo jedna od mnogih prevarenih, žrtva jedden beskrupulozne, čak i smrtonosne igre nekoliko mladića kojima, i ona i brojne ostale žrtve, mogle bito majke, jednostavno se sasvim povukla i obrisala sve moguće dotoke bilo kakvih informaccija o njihovom postojanju. Kao da se oslobodila jednog velikog tereta? Ne, nije to osećala kao teret, jer nije bio nikakkva teret ui, oslobodila se jednog stanja koje po njenom mišljenju ne samo što nije dolikovlao njenim godinama, već i celom njenom načinu organizovanja života.

Osećanje oslobađanja je dožќivljavala kao lagano skidanje nit po nit  jeden velike paučine u kojoj su bile zapletene sudbine nekoliko nedoužnih, nesretnih i usameljenih žena. Prvo je mislila da samu sebe oslobodi, jer lepljivost supstance kojom se pletu sve paukove mreže, je u suštini otrov koji prirodno izlučuje svaki vid pauka. Nije uspela da otkrije samo o kakvom se pauku  radilo i u kolikoj je meri otrov kojim je ispeltena bio opasan.

Buđenje, kao i svako sretno buđenje je bio onaj divni osećaj najočekivanije slobode, bez uslova, bez zabrana, bez nepotrebnih uvreda ili kažnjavanja.  Jer i ona, kao i sve ostale žrtve ove neočekivane, ali smrtonosne igre, bile su sasvim nesvesne cele ozbiljnosti  same situacije.

Za njih, organizoatore, to je bio jedan od novih načina kojim su polkušavali da najlakšim putem odstrane određene figure što su oni smatrali da su velika smetnja za njihov prosperitet i razvoj. Kako odabbrrane  žrtve na najlakši mogući način dogurati do zadnje stepenice života i izazvati akcije kojima bi sebi ili oduzimale život, ili se našle u nekim teškim psihičkim stanjima posle kojih sleduju duge godine lečenja.

Sada, otkako je sve to lepo shvatila i sredila u glavi, smatrala je da ona mora da stupi u kontakti sa ostalim žrtvama i da im lagano i što  bezbednije pomogne da se i one povrate, da se osveste i da napuste te nimalo naivne ‘igre‘ koje su organizaotrima donosile pare, a žrtvama obećano lagano i sretno odlaženje sa ovoga sveta.

Jer onaj „novi život„ koji se svima njima obećavao, je bio život posle smrti! Jasno vam je, da se ponovo radilo o nekoj zastranjenoj sektaškoj grupi navodnih ‘scientifista‘, a znamo da ih ima po celome svetu, koji su za dobre pare i dobrim razrađenim metodima, svoje žrtve prenosili u onaj svet najbezbolnijim putem.

Selena je samo odahnula kada je je radikalnim potezom prekinula celu tu maskaradu, jer kako drugačije da je nazove, kada je sve svesnije shvatala metode rada onih novih crkvi što su se po Americi, ali i po svetu širile u zadnjim decenijama i gde su za velike pare organizovali velelepne sahrane, ne samo pravim bolesnicima, već najviše onima koje su oni odabriali da ih zaraze nikm neočekivanim novim bolestima. Za njih je možda bio uspešan kraj tačno to rešenje, ali za Selenu onakava kava je zaista bila, prepuna života, ljubavi prema svemu što je radila, prema svima onima sa kojima je volela da zajedno i sa istim elanom stižu do onih uzvišenijih ciljeva, to bi bilo više no poražavajuće.

Odahnula je sa jutrom. Spremila svoju jutarnju kafu i kao svih prethodnih dana spremila sve što je neophodno da produži svoj normalni život. Normalno bez velike obećane ljubavi, ali sa velikom sopstvenom  ljubavlju i dalje da produži da osvaja polja na kojima je znala da će uvek imati uspeha i postizati željene rezultate.

Vremenom je tačno svojom velikom energijom i empatijom prema svakom stradnom biću u njenoj bližoj i daljoj okolini, uspela da pomogne i mnogim drugime izigranim stradnim ženama kojima su bili pripremani  najkraći i najbezbolniji oproštaji od ovozmeskog živtoa.

O tome su svedočile i mnoge od njih, u trenu kada je bila skinuta i zadnja nit tako vešto ispletene paučine zavaravanja i laži.

Ali iskreno, sve su one ipak mislile da je ceo taj program u suštini opet rezultat ne jednog, već grupe vrlo obrazovanih ljudi koji su eto i njih ovde, čak na drugom kraju sveta, uspele da drže uglavljene u njihovu mrežu u  toku od najmanje mesec i po dana, pa i više.

Za sve postoji vreme uke iz koje se uvek izvuče i pouka. Nama je ova pouka mogla da stigne samo sada u ovoj našoj sadašnjosti, nikako ranije, jer ranije nisu ni postojale tako vešto izrađeni programi za tako moćne prevare kao što su bile ove.

Nama na pouku, da se nikada ne zaletimo pred niti jednim sanjalačkim glasom ili očima što obećavaju nešto novo i nedoživljeno, što pod vedrim nebom i u samoći obećavaju brda i doline, a danju na nama vide samo neku novu zakačenu cenu kojom su nas zakitili veliki biznismeni sveta.

Kada nadjača razum, kada se svaki kamenčić od velikog mozaika svakog individualnog života nađe na svom pravom mestu, ne može više biti prevare. Već samo hod po dobro poznatim stazama kojima smo i dosada tako bezbedno uspeli da stignemo do kraja svake priče,  i određene etape našeg sopstvenog života.

PODELITE OVAJ TEKST NA: