детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЉУБАВ НИЈЕ ШАЛА

Док смо покушавали да се средимо ментално у овим тако неизвесним временима, док смо сређивали сав пртљаг што смо годинама носили из прошлости, одлучивали шта ће нам бити потребно, а шта сасвим занемарљиво за овај „нови живот„ што смо спремали, неочекивано се десила једна ситуација која је мојој најбољој другарци пољуљала све могуће наде.Једноставно као да јој је одузела све шансе да види своје спашење онамо где је највише улагала - у своје стваралаштво.

Моја Селена, девојка беспрекорног васпитања, са свим даровима што је могао само сами Бог да је закити, улети у неки међународни хакерски програм где  само за једну длаку није завршила буквално у прави амбис. Амбис је чак и преблага реч, јер је требала да буде жртвована и прерано однешена на онај свет у име не знам какве то заштите појединих личности који су себе сматрали кључнима за повољни развој догађаја у целоме свету. Нико није дознао, чак нити она сама,  шта ју је то мотивисало да прихвати пријатељство са неким дотичним Господином (можемо да га зовемо Џон, као већина америчких јунака што се свакодневно перче по нашим ТВ екранима) који јој умало ниије обећао цело свет, само да прихвати да буде његова ‘супруга‘. Она, душа страдна што је годинама чекала свог обећаног хероја са којим ће бити спремна да подели буквално све, и лоше и добро, и сва страдања овога света, залети се и заиста улети у добро исткану мрежу лажи једне добро организоване банде светских превараната. Због чега јој се то десило?

Наравно због година самоће проведених у сталном ангажману да штопре и што више заврши од својих одабраних тема, због одбијања свега онога што је могло да јој бар мало више хуаманизује живот, због избора да увек на првом месту буде њенa породица и њено стваралаштво којим су се дичили сви њени блиски и љубитељи њеног стварања.

И заправо то је била и прва удица на коју су се је преваранти ухватили, мислећи да ће тиме у своје редове уврстити једнг врсног ствараоца који ће временом и постати њихова златна кока што ће им стално пунити, већ доборо испражњене касе. 

Заиста, на почетку јој је пријало то што се неко са стране интересује о њој, иако је дубоко у себи наслућивала да се ради о нечему што још увек не може да открије, због прекратког времена, да се нека група људи досетила у време доколичења, не знајући шта да раде са слободним временом и лако зарађеним парама, само траже „нове жртве„ за своје даље богаћење.

Драга моја Селена, да је могла тако лако да се одрекне свега онога што је била уложила у свој стварлачки живот, све би испало другачије. А овако како се осећала сада, једноставно је имала жељу само да пропадне у земљу од стида пред самом собом и пред свима онима који су њој веровали и којима је она одувек веровала. Због чега? Зар је и јденог момента дозволила да јој се развија осећање припадности: Иксрено није, јер је сво време нагризало то тако наметљиво наводно сдубинско опредељење неког си тамо Џона, коме су још у детињству прорекли судбину да то мора да буде баш личност која одговаара њеном опису, и нико други. Али ствар је у томе што није била само она, да су у суштини паралелно једновремено водили ту игру заваравања и завођења са више особа, сличног начина живота, где су жртве биле увек напуштене усамљене жене којима је највише од свега недостајала једна искрена земаљска љубав. Она љубав за којом су чезнуле годинама, али која ничим није могала да се дохвати. Због сијасет околности како социјалне, тако и психичке, па и економске природе.

Све су то биле жене разних профила, од домаћица, до удовица, пензионерки, распуштеница које су временом, због васпитања и једног сасвим часног начина живота, једноставно биле уверене да је сваки корак даље у живот најзабрањенији плод за њих за којим не смеју ни у сну посегнути. И никада нису посегле да га уберу, једностаавно посвећене својим дневним задатцима, занемарујући оно што се у међупростору плете као најопаснија мрежа једног врло отровног паука.

И Селена, иако много образованија од многих жртава, улете као без трунчице свести у том моменту, на исти начин и исту финту којом су биле преварене и све остале. Пријало јој је заиста да осети нешто ново, неку чак и имагинарну и неостварљиву љубав коју од самог почетка је знала да неће моћи ничим и никада да оствари. То је била и отворено говорила, тиме се штитила, али се чини да није успела сасвим и да се заштити.

Када је дефинитивно  раскринкала сву ту мрежу нових превараната, када је схватила да је само једна од многих преварених, жртва једден бескрупулозне, чак и смртоносне игре неколико младића којима, и она и бројне остале жртве, могле бито мајке, једноставно се сасвим повукла и обрисала све могуће дотоке било каквих информацција о њиховом постојању. Као да се ослободила једног великог терета? Не, није то осећала као терет, јер није био никакква терет уи, ослободила се једног стања које по њеном мишљењу не само што није доликовлао њеним годинама, већ и целом њеном начину организовања живота.

Осећање ослобађања је дожќивљавала као лагано скидање нит по нит  једен велике паучине у којој су биле заплетене судбине неколико недоужних, несретних и усамељених жена. Прво је мислила да саму себе ослободи, јер лепљивост супстанце којом се плету све паукове мреже, је у суштини отров који природно излучује сваки вид паука. Није успела да открије само о каквом се пауку  радило и у коликој је мери отров којим је испелтена био опасан.

Буђење, као и свако сретно буђење је био онај дивни осећај најочекиваније слободе, без услова, без забрана, без непотребних увреда или кажњавања.  Јер и она, као и све остале жртве ове неочекиване, али смртоносне игре, биле су сасвим несвесне целе озбиљности  саме ситуације.

За њих, организоаторе, то је био један од нових начина којим су полкушавали да најлакшим путем одстране одређене фигуре што су они сматрали да су велика сметња за њихов просперитет и развој. Како одаббрране  жртве на најлакши могући начин догурати до задње степенице живота и изазвати акције којима би себи или одузимале живот, или се нашле у неким тешким психичким стањима после којих следују дуге године лечења.

Сада, откако је све то лепо схватила и средила у глави, сматрала је да она мора да ступи у контакти са осталим жртвама и да им лагано и што  безбедније помогне да се и оне поврате, да се освесте и да напусте те нимало наивне ‘игре‘ које су организаотрима доносиле паре, а жртвама обећано лагано и сретно одлажење са овога света.

Јер онај „нови живот„ који се свима њима обећавао, је био живот после смрти! Јасно вам је, да се поново радило о некој застрањеној секташкој групи наводних ‘сциентифиста‘, а знамо да их има по целоме свету, који су за добре паре и добрим разрађеним методима, своје жртве преносили у онај свет најбезболнијим путем.

Селена је само одахнула када је је радикалним потезом прекинула целу ту маскараду, јер како другачије да је назове, када је све свесније схватала методе рада оних нових цркви што су се по Америци, али и по свету шириле у задњим деценијама и где су за велике паре организовали велелепне сахране, не само правим болесницима, већ највише онима које су они одабриали да их заразе никм неочекиваним новим болестима. За њих је можда био успешан крај тачно то решење, али за Селену онакава кава је заиста била, препуна живота, љубави према свему што је радила, према свима онима са којима је волела да заједно и са истим еланом стижу до оних узвишенијих циљева, то би било више но поражавајуће.

Одахнула је са јутром. Спремила своју јутарњу кафу и као свих претходних дана спремила све што је неопходно да продужи свој нормални живот. Нормално без велике обећане љубави, али са великом сопственом  љубављу и даље да продужи да осваја поља на којима је знала да ће увек имати успеха и постизати жељене резултате.

Временом је тачно својом великом енергијом и емпатијом према сваком страдном бићу у њеној ближој и даљој околини, успела да помогне и многим другиме изиграним страдним женама којима су били припремани  најкраћи и најбезболнији опроштаји од овозмеског живтоа.

О томе су сведочиле и многе од њих, у трену када је била скинута и задња нит тако вешто исплетене паучине заваравања и лажи.

Али искрено, све су оне ипак мислиле да је цео тај програм у суштини опет резултат не једног, већ групе врло образованих људи који су ето и њих овде, чак на другом крају света, успеле да држе углављене у њихову мрежу у  току од најмање месец и по дана, па и више.

За све постоји време уке из које се увек извуче и поука. Нама је ова поука могла да стигне само сада у овој нашој садашњости, никако раније, јер раније нису ни постојале тако вешто израђени програми за тако моћне преваре као што су биле ове.

Нама на поуку, да се никада не залетимо пред нити једним сањалачким гласом или очима што обећавају нешто ново и недоживљено, што под ведрим небом и у самоћи обећавају брда и долине, а дању на нама виде само неку нову закачену цену којом су нас закитили велики бизнисмени света.

Када надјача разум, када се сваки каменчић од великог мозаика сваког индивидуалног живота нађе на свом правом месту, не може више бити преваре. Већ само ход по добро познатим стазама којима смо и досада тако безбедно успели да стигнемо до краја сваке приче,  и одређене етапе нашег сопственог живота.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: