detalj slike: KRK Art dizajn

Milunka, tkalja sreće

Nemoj rane da joj brojiš, nit ožiljke i ordenje... bitke klete.

Seti se je tek ponekad, život zamke dok ti prede,

možda sreću tvoju tka... Kad Milunka u rat krenu,

da za Srpstvo i za brata, otadžbini život da,

ona tada samo beše, jedno hrabro srpsko dete.

Kad neko ti zlo učini, čak ni tada ne zatvaraj pred njim vrata.

Heroine... junakinje najveće se srpske seti,

što zarobi osvajački odred vojske. Bar pomisli –

čovečanstvo kad bi moglo, protivnika da prigrli

ko najdražeg svoga brata, da l’ bi i tad bilo patnje,

ubijanja, gladi, rata?

Na grudima kada i ti, svih medalja budeš imo pregršt celu –

Milunke se Savić seti...

Salutiraj i ti svome Franše D’Epereu!

Sam se, pritom, nikad ne ponesi –

slavu ovozemaljsku, biće svako, ne može doseći,

čin herojstva i postoji, da se s neba bolje vidi,

Spasitelju ko je bliži, ne na zemlji ko je veći.

Srpkinja je zvezda sjajna... inat, hrabrost, snaga muška,

i odvažnost, lepota i stas, ko Milunka, Žena – tajna!

Zar postoji uzor veći, Ženi sveta, našoj deci?

Šta to znači izobilje, u životu, baš nijednom,

Žena kaplar, junak srpski, osetila svome nije,

odgajila dece odred, ne za pušku, bombu, dogled...

Bregalnica, Kolubara, Krf i Solun, Crna Reka,

Skadar i Bizerta... zauvek će da je pamte.

Njoj za ljubav, u srcima dece naše, baklje mira

nad Srbijom, nek zauvek – Njoj zaplamte!

Na poljima bosiljka i lana

U postelji toploj, ušuškan u svili,

osluškujem kako padaju granate.

Tamo preko Drine, brat na brata leće!

Kao zmija leden, nemir polagano ulazi u vene,

ni ove mi noći san na oči neće!

Gasnule su zvezde, ti dragulji nade,

Mesec lice skrio, kao da ih krade...

Kraj uzglavlja mekog, poput belog vina

zrak svetlosti jedan, na kolevku pade,

mog, tek rođenog sina.

Da l’ mi se učini da oreol sveca

videh na tom licu...? Tek, pitanje jedno

damar mi pokreće: „Ostati il’ ići?”

Gde stati na branik otadžbine svoje?

Gde braniti sina, suprugu i majku?

Krupne kišne kapi dobuju po krovu,

misli moje blede dok tonem u san...

Pincgauer jezdi preko polja bosiljka i lana...

Već narednog jutra bio sam u rovu,

na usnama karmin, znoj i krv slana.

Ptić

Sred zlaćenih polja,

Vlatovite i bogate Mačve,

U njenome srcu,

Od sunčevih zraka,

Pućpur-ptica gnezdo svila!

U njemu se, kažu,

Izlegao prvi,

I samoga Boga – 'tić...!

Ime mu je, po božijoj volji,

I pamti se lako,

Da i deca znaju,

Najlepše na svetu…

On zove se – B o g a t i ć!

PODELITE OVAJ TEKST NA: