детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милунка, ткаља среће

Немој ране да јој бројиш, нит ожиљке и ордење... битке клете.

Сети се je тек понекад, живот замке док ти преде,

можда срећу твоју тка... Кад Милунка у рат крену,

да за Српство и за брата, отаџбини живот да,

она тада само беше, једно храбро српско дете.

Кад неко ти зло учини, чак ни тада не затварај пред њим врата.

Хероине... јунакиње највеће се српске сети,

што зароби освајачки одред војске. Бар помисли –

човечанство кад би могло, противника да пригрли

ко најдражег свога брата, да л’ би и тад било патње,

убијања, глади, рата?

На грудима када и ти, свих медаља будеш имо прегршт целу –

Милунке се Савић сети...

Салутирај и ти своме Франше Д’Eпереу!

Сам се, притом, никад не понеси –

славу овоземаљску, биће свако, не може досећи,

чин херојства и постоји, да се с неба боље види,

Спаситељу ко је ближи, не на земљи ко је већи.

Српкиња је звезда сјајна... инат, храброст, снага мушка,

и одважност, лепота и стас, ко Милунка, Жена – тајна!

Зар постоји узор већи, Жени света, нашој деци?

Шта то значи изобиље, у животу, баш ниједном,

Жена каплар, јунак српски, осетила своме није,

одгајила деце одред, не за пушку, бомбу, доглед...

Брегалница, Колубара, Крф и Солун, Црна Река,

Скадар и Бизерта... заувек ће да је памте.

Њој за љубав, у срцима деце наше, бакље мира

над Србијом, нек заувек – Њој запламте!

На пољима босиљка и лана

У постељи топлој, ушушкан у свили,

ослушкујем како падају гранате.

Тамо преко Дрине, брат на брата леће!

Као змија леден, немир полагано улази у вене,

ни ове ми ноћи сан на очи неће!

Гаснуле су звезде, ти драгуљи наде,

Месец лице скрио, као да их краде...

Крај узглавља меког, попут белог вина

зрак светлости један, на колевку паде,

мог, тек рођеног сина.

Да л’ ми се учини да ореол свеца

видех на том лицу...? Тек, питање једно

дамар ми покреће: „Остати ил’ ићи?”

Где стати на браник отаџбине своје?

Где бранити сина, супругу и мајку?

Крупне кишне капи добују по крову,

мисли моје бледе док тонем у сан...

Пинцгауер језди преко поља босиљка и лана...

Већ наредног јутра био сам у рову,

на уснама кармин, зној и крв слана.

Птић

Сред злаћених поља,

Влатовите и богате Мачве,

У њеноме срцу,

Од сунчевих зрака,

Пућпур-птица гнездо свила!

У њему се, кажу,

Излегао први,

И самога Бога – 'тић...!

Име му је, по божијој вољи,

И памти се лако,

Да и деца знају,

Најлепше на свету…

Он зове се – Б о г а т и ћ!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: