detalj slike: KRK Art dizajn

PISAC TOPLOG HUMANIZMA I BLAGOG HUMORA

(Todor Bjelkić, Izabrane pesme, 2023, Vitez, Beograd)

Prof. Dr Slađana Milenković

Svaki pesnik, a pogotovo pesnik za decu mora imati u svojoj prirodi nešto od detinje prostodušnosti i otvorenosti za svakovrsne oblike igre. Pesnik tako dolazi u situaciju da svojim darom predlaže mladom čitaocu igru. Uvlači ga u pravila i igra se sa njom do kraja. Ta saradnja sa čitaocima jedna je od bitnih osobina svega što je Todor Bjelkić napisao, a što se iščitava iz knjige izabranih pesama za decu, objavljene 2023, godine u izdanju Viteza, Beograd, kao deo nagrade za životno delo. Zbirka sadrži više od 100 reprezentativnih pesama, a izbor je sačinio Ljubomir Ćorilić književnik. Gotovo sve njegove knjige, ne samo pesme mogu čitati sa podjednakim interesovanjem i uživanjem i mladi i stariji čitaoci.

Todor Bjelkić je autor 20 knjiga, zbirki poezije za decu, više drama za najmlađe koje su izvođene na radiju, zbirki poezije za odrasle i velikog broja novinskih tekstova. Sve do penzije, radio je kao novinar u Sremskim novinama, a sada se bavi isključivo pisanjem. Za svoj rad dobio veliki broj književnih i novinarskih nagrada, među kojima se izdvajaju: Istina, Svetozar Toza Marković, Laza Kostić, Svetozar Miletić, Jaša Tomić itd.

Sećanje na detinjstvo Todora Bjelkićasatkano od stihova, predstavlja raskošan mozaik slika, koje čine ceo jedan očima pesnika viđen život. Ono što je viđeno i doživljeno u detinjstvu iskazuje se u pesmi kao nepotrošiva lepota. 

Pesniku dete više veruje u koliko oseti da mu se on obraća njegovim načinom mišljenja, njegovim viđenjem sveta i njegovim rečnikom. Saznanjeiigrasudvedečje životnepotrebe, paidveokosniceu Bjelkićevom odnosu prema detetu. Polazeći od prirode detinjstva, pesnik vodi računa o dečjoj prirodi i dečjim interesovanjima, ali i o onome što detetu treba reći, u šta ubediti, tako i kad peva o vuku :

Ide vučić,

a tanak mu sturčić,

ide vuk,

a tanak mu struk.

Ide vučina,

a došla mu mučnina,

jer je vas dan

strašno gladan.

Ne boj mi se,

Teodora,

toga gladnog,

strašnog stvora....

(„Ne boj se, Teodora“ iz zbirke „Darovnica“)

Lik u pesmi, pored životinja jesu deca, a često pesnikova deca Teodora i Luka, a on je pesme pisao za njih, ali i za svu decu sveta. Todor Bjelkić ne želi da podučava, on nije didaktičar, on sepostavljapremadetetukao ravan njemu, kao veliko dete, onulaziusferedetinjstva, tj. ongledasvetdečjimočima.

Pesnik ulazi u sferu detinjstva i nastoji da svet opiše onako  kako ga dete vidi i shvata ali i kako ga vidi pesnik sam jer je detinjstvo i njegov vlastiti pesnikov svet, koji on uvek iznova doživljava, ostajući večito dete. U poeziji Todora Bjelkića deca su uvek plemenita, ponekad uzvišena bića kojima se obraća sa nežnošću, toplinom, često posvetu za pesmu piše svojoj deci ili bliskim rođacima-potomcima i kaže:

Mrak služi

da deca spavaju,  

(„Mrak po Teodori“ iz zbirke „Darovnica“).

Najzastupljenije stilske figure u Bjelkićevim stihovima su metafora, epiteti, parodija, aluzija, paradoks, alegorijske slike, igre rečima. Duhovitom porukom, pisac duhovito uzdiže dete. Alegorijom nam na njemu svojstven način poručuje da smo svi dostojni uvažavanja, da je svaki čovek, sa svojim specifičnostima, individua za sebe, ličnost koju treba negovati, kao i originalnost i kreativnost. Stihovi su ovde podsticaj za decu da razvijaju samopoštovanje, da suzbijaju strah ili ga samo doižive kao podstrek i da neguju svoju kreativnost u poimanju sveta i pojava u njemu. U ovoj zbirci ima dosta pesama sa motivima flore i faune:

Zaratila dva plemena jaka

mravinjak protiv – mravinjaka. („Rat“ iz zbirke „Darovnica“).

Bjelkić koristi smelu rimu dovodeći decu u dodir sa novim rečima koje ponekad i sam izmisli. Ovde je rimovao jaka i mravinjaka dve reči koje su različite dužine ali se u dva poslednja sloga rimuju. Rima nije uvek dosledno sprovedena ali je uvek u funkciji pesme. Ne rimuju se uvek svi stihovi, ponekad je kao u prethodnoj pesmi „Mrak po Teodori“ iz zbirke „Darovnica“ rimovan skoro svaki drugi stih. Ta rima, upravo ta nedoslednost, doprinose igri rečima i vode melodiju pesme prema prozi, prema pripovedanju.

Svoje mozaike života Bjelkić ugrađuje u nevinu dušu deteta, koje u njegovim pesmama, poznaje i setnu stranu života kao u sledećoj pesmi, u pesmi„Tvrdoglavi suncokret“:

Na naše oči

svakoga leta

nikne jedna

čudna planeta.

i u tom šarenom

delu sveta

žive narodi

suncnokreta.

U ovoj pesmi Todor Bjelkićdeci otvara kapiju sveta iza koje se šire beskrajni horizont detinjstva i naslućuje i neka druga perspektiva budućnosti. Jedna od najizrazitijih crta Bjelkićeve poezije za decu jeste setni humor. U njegovim delima za decu humor ima specifičnu funkciju. Tek u izvesnim slučajevima, smeh i razdragaost prelaze u podsmeh i ruganje.

Kad život zamislimo kao pučinu,

tata je onda krmar po činu.

Mama je redov sa sto ruku

i glavni kuvar u našem puku.

Deda, heroj mnogih megdana,

glavni je komandant proteklih dana.

Iako baka kraj peći sedi,

ona je komandant - našem dedi.

Ja sam najveći, ipak, po činu

jer rastem, rastem... u vojničinu.

(„Činovi“ iz zbirke „Maslačak u betonu“)

Stihovi Todora Bjelkića su puni vedrih situacija, u kojima su često likovi životinje i pesme imaju priču, radnju i često i dijaloge, što ih približava dramskoj formi. U izlaganju van dijaloga i monologa i sam pisac je težio da ne odudara od svojih junaka i zato je svoj izraz i sklop rečenica i stihova uprostio. To mu omogućava da kad priča i u najsmešnijim momentima zadrži ozbiljnost pokrivenu velom naivnosti i tako suprotnošću između situacije i svog stava, pojača komične efekte. Traženje u svim stvarima ovih momenata koji će biti povod za smeh, učinilo je da je Bjelkićev humor izrastao u karakterističnu odliku piščevog odnosa prema životu. Za deci je najbolja literatura ona koja ih nasmeje i zabavi.

Jedna mačka iz Uba

ostala je bez zuba.

(„Krezuba mačka“ iz zbirke „Maslačak u betonu“)

Pesma je napisana u razgovornom obliku. Sve njegove knjige su neka vrsta otvorenog dijaloga sa decom. U prvom čitanju sve može da se shvati doslovno kao direktno obraćanje jednog lika drugom. Sam besednik se ne vidi ali je prisutan. Svaka izgovorena reč upućuje na njega. Taj odnos se zadržava do poslednjeg stiha. Pojednostavljeno gledano, lako je shvatljiv opis mačke, hiperbolisana, preuveličana glad, draž igre i granice do kojih je ona dozvoljena. Čak i kad se sama pesma doživi kao igra rečima, sve je na dohvat ruke, i razumevanje je lako i jednostavno. Ako se učini samo jedan korak više, uspostavljaju se druge i drugačije relacije značenja i opšti utisak se iz temelja menja. Smisaoni krugovi se pokazuju u novoj funkciji, a bezlična igra poprima koliko imaginarne, toliko i racionalne razmere.

Kao pisac toplog humanizma i blagog humora, Bjelkić je predodređen da bude pisac za decu. U zbirci „Krilatice i ljudi“, koja je zbirka za decu i odrasle imaju ovi stihovi:

Spajaju se dani u godine,

smenjuju se svetlosti i tmine,

i zima se napolju roguši,

a meni je pretoplo u duši;

gde si, gde si iz detinjstva lasto?

Osećam se noćas prolećasto....

(„Osećam se noćas prolećasto“ iz zbirke pesama „Krilatice i ljudi“)

Bjelkić izaziva čuđenje, povećanu radoznalost i ponekad provocira svojim jezičkim dosetkama, igrama i značenjskim igrama reči. Podstiče decu na aktivan odnos prema svetu i stvaranju. Još u detinjstvu, mali čovek počinje da uviđa svoju sudbinu. Toj psihološki dobro izgrađenoj poeziji i utemeljenoj u stvarnosti, doprinosi i izuzetan jezik Todora Bjelkića. Njegov jezik je govorni,svakodnevni, razumljiv svima, narodni, ali je obogaćen mnogim kovanicama, neologizmima, složenim smisaonim i ritmičkim sklopovima. Na ovaj način pojačan je utisak jezičkog značenja, originalnosti i to je, upravo, ono što je najlepše u njegovoj poeziji.

On je posle poznanstva sa Ljubivojem Ršumovićem usvojio njegovu, Zmajevu i Radovićevu pedagošku doktrinu Džona Loka: Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati. Pejzaže prirode i predele mašte svog detinjstva prenosio je i u svoje zbirke pesama ukazujući poverenje dečjoj inteligenciji, umesto da primenjuje didaktičnost i ističe želju za poukom.

Po pučini okeana,

stižeš vozom za dva dana

do jednoga hrast-jablana,

ispod koga živi Neda,

bleda kao crven-kreda,

mlada kao i tvoj deda,

poput tame već proseda,

mala kao visok bor,

tiha kao školski hor...

(„Pesma bez veze“ iz zbirke „Dečak mašta u noći“)

Relativizovan subjektivni antropocentrizam uslovio je alogične jezičke iskaze i humoristična nonsensna značenja. Igra, humor i nonsens ovde su neraskidive kategorije, isprepletane, prate jedna drugu, dopunjujući se međusobno. Vešto ukomponovani u Bjelkićevoj poeziji ova tri elementa daju galeriju likova, dece, životinja i biljaka kojima mali čitaoci poimaju svet i upoznaju sebe i druge.

Njegov smeh nije proizvod komične situacije u kojoj se ispoljavaju ljudske mane i nedostaci, već dolazi kao izraz veselog raspoloženja kojima je ispunjeno njegovo delo. Vedrinom i tihom setom, pisac osvaja decu jer je i smeh sastavni deo njihove prirode. Njegove pesme su igre mašte, on ih ponekad postavlja kao igru zagonetke i odgonetke i odgoni nespokojstvo, strah od mraka i slično. Svet mašte je kod Bjelkića jedini svet u kome dete može potpuno slobodno da živi bez straha od realnosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: