детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПИСАЦ ТОПЛОГ ХУМАНИЗМА И БЛАГОГ ХУМОРА

(Тодор Бјелкић, Изабране песме, 2023, Витез, Београд)

Проф. Др Слађана Миленковић

Сваки песник, а поготово песник за децу мора имати у својој природи нешто од детиње простодушности и отворености за сваковрсне облике игре. Песник тако долази у ситуацију да својим даром предлаже младом читаоцу игру. Увлачи га у правила и игра се са њом до краја. Та сарадња са читаоцима једна је од битних особина свега што је Тодор Бјелкић написао, а што се ишчитава из књиге изабраних песама за децу, објављене 2023, године у издању Витеза, Београд, као део награде за животно дело. Збирка садржи више од 100 репрезентативних песама, а избор је сачинио Љубомир Ћорилић књижевник. Готово све његове књиге, не само песме могу читати са подједнаким интересовањем и уживањем и млади и старији читаоци.

Тодор Бјелкић је аутор 20 књига, збирки поезије за децу, више драма за најмлађе које су извођене на радију, збирки поезије за одрасле и великог броја новинских текстова. Све до пензије, радио је као новинар у Сремским новинама, а сада се бави искључиво писањем. За свој рад добио велики број књижевних и новинарских награда, међу којима се издвајају: Истина, Светозар Тоза Марковић, Лаза Костић, Светозар Милетић, Јаша Томић итд.

Сећање на детињство Тодора Бјелкићасаткано од стихова, представља раскошан мозаик слика, које чине цео један очима песника виђен живот. Оно што је виђено и доживљено у детињству исказује се у песми као непотрошива лепота. 

Песнику дете више верује у колико осети да му се он обраћа његовим начином мишљења, његовим виђењем света и његовим речником. Сазнањеииграсудведечје животнепотребе, паидвеокосницеу Бјелкићевом односу према детету. Полазећи од природе детињства, песник води рачуна о дечјој природи и дечјим интересовањима, али и о ономе што детету треба рећи, у шта убедити, тако и кад пева о вуку :

Иде вучић,

а танак му стурчић,

иде вук,

а танак му струк.

Иде вучина,

а дошла му мучнина,

јер је вас дан

страшно гладан.

Не бој ми се,

Теодора,

тога гладног,

страшног створа....

(„Не бој се, Теодора“ из збирке „Даровница“)

Лик у песми, поред животиња јесу деца, а често песникова деца Теодора и Лука, а он је песме писао за њих, али и за сву децу света. Тодор Бјелкић не жели да подучава, он није дидактичар, он сепостављапремадететукао раван њему, као велико дете, онулазиусфередетињства, тј. онгледасветдечјимочима.

Песник улази у сферу детињства и настоји да свет опише онако  како га дете види и схвата али и како га види песник сам јер је детињство и његов властити песников свет, који он увек изнова доживљава, остајући вечито дете. У поезији Тодора Бјелкића деца су увек племенита, понекад узвишена бића којима се обраћа са нежношћу, топлином, често посвету за песму пише својој деци или блиским рођацима-потомцима и каже:

Мрак служи

да деца спавају,  

(„Мрак по Теодори“ из збирке „Даровница“).

Најзаступљеније стилске фигуре у Бјелкићевим стиховима су метафора, епитети, пародија, алузија, парадокс, алегоријске слике, игре речима. Духовитом поруком, писац духовито уздиже дете. Алегоријом нам на њему својствен начин поручује да смо сви достојни уважавања, да је сваки човек, са својим специфичностима, индивидуа за себе, личност коју треба неговати, као и оригиналност и креативност. Стихови су овде подстицај за децу да развијају самопоштовање, да сузбијају страх или га само доиживе као подстрек и да негују своју креативност у поимању света и појава у њему. У овој збирци има доста песама са мотивима флоре и фауне:

Заратила два племена јака

мравињак против – мравињака. („Рат“ из збирке „Даровница“).

Бјелкић користи смелу риму доводећи децу у додир са новим речима које понекад и сам измисли. Овде је римовао јака и мравињака две речи које су различите дужине али се у два последња слога римују. Рима није увек доследно спроведена али је увек у функцији песме. Не римују се увек сви стихови, понекад је као у претходној песми „Мрак по Теодори“ из збирке „Даровница“ римован скоро сваки други стих. Та рима, управо та недоследност, доприносе игри речима и воде мелодију песме према прози, према приповедању.

Своје мозаике живота Бјелкић уграђује у невину душу детета, које у његовим песмама, познаје и сетну страну живота као у следећој песми, у песми„Тврдоглави сунцокрет“:

На наше очи

свакога лета

никне једна

чудна планета.

и у том шареном

делу света

живе народи

сунцнокрета.

У овој песми Тодор Бјелкићдеци отвара капију света иза које се шире бескрајни хоризонт детињства и наслућује и нека друга перспектива будућности. Једна од најизразитијих црта Бјелкићеве поезије за децу јесте сетни хумор. У његовим делима за децу хумор има специфичну функцију. Тек у извесним случајевима, смех и раздрагаост прелазе у подсмех и ругање.

Кад живот замислимо као пучину,

тата је онда крмар по чину.

Мама је редов са сто руку

и главни кувар у нашем пуку.

Деда, херој многих мегдана,

главни је командант протеклих дана.

Иако бака крај пећи седи,

она је командант - нашем деди.

Ја сам највећи, ипак, по чину

јер растем, растем... у војничину.

(„Чинови“ из збирке „Маслачак у бетону“)

Стихови Тодора Бјелкића су пуни ведрих ситуација, у којима су често ликови животиње и песме имају причу, радњу и често и дијалоге, што их приближава драмској форми. У излагању ван дијалога и монолога и сам писац је тежио да не одудара од својих јунака и зато је свој израз и склоп реченица и стихова упростио. То му омогућава да кад прича и у најсмешнијим моментима задржи озбиљност покривену велом наивности и тако супротношћу између ситуације и свог става, појача комичне ефекте. Тражење у свим стварима ових момената који ће бити повод за смех, учинило је да је Бјелкићев хумор израстао у карактеристичну одлику пишчевог односа према животу. За деци је најбоља литература она која их насмеје и забави.

Једна мачка из Уба

остала је без зуба.

(„Крезуба мачка“ из збирке „Маслачак у бетону“)

Песма је написана у разговорном облику. Све његове књиге су нека врста отвореног дијалога са децом. У првом читању све може да се схвати дословно као директно обраћање једног лика другом. Сам беседник се не види али је присутан. Свака изговорена реч упућује на њега. Тај однос се задржава до последњег стиха. Поједностављено гледано, лако је схватљив опис мачке, хиперболисана, преувеличана глад, драж игре и границе до којих је она дозвољена. Чак и кад се сама песма доживи као игра речима, све је на дохват руке, и разумевање је лако и једноставно. Ако се учини само један корак више, успостављају се друге и другачије релације значења и општи утисак се из темеља мења. Смисаони кругови се показују у новој функцији, а безлична игра поприма колико имагинарне, толико и рационалне размере.

Као писац топлог хуманизма и благог хумора, Бјелкић је предодређен да буде писац за децу. У збирци „Крилатице и људи“, која је збирка за децу и одрасле имају ови стихови:

Спајају се дани у године,

смењују се светлости и тмине,

и зима се напољу рогуши,

а мени је претопло у души;

где си, где си из детињства ласто?

Осећам се ноћас пролећасто....

(„Осећам се ноћас пролећасто“ из збирке песама „Крилатице и људи“)

Бјелкић изазива чуђење, повећану радозналост и понекад провоцира својим језичким досеткама, играма и значењским играма речи. Подстиче децу на активан однос према свету и стварању. Још у детињству, мали човек почиње да увиђа своју судбину. Тој психолошки добро изграђеној поезији и утемељеној у стварности, доприноси и изузетан језик Тодора Бјелкића. Његов језик је говорни,свакодневни, разумљив свима, народни, али је обогаћен многим кованицама, неологизмима, сложеним смисаоним и ритмичким склоповима. На овај начин појачан је утисак језичког значења, оригиналности и то је, управо, оно што је најлепше у његовој поезији.

Он је после познанства са Љубивојем Ршумовићем усвојио његову, Змајеву и Радовићеву педагошку доктрину Џона Лока: Што пре дете сматраш човеком – пре ће човек и постати. Пејзаже природе и пределе маште свог детињства преносио је и у своје збирке песама указујући поверење дечјој интелигенцији, уместо да примењује дидактичност и истиче жељу за поуком.

По пучини океана,

стижеш возом за два дана

до једнога храст-јаблана,

испод кога живи Неда,

бледа као црвен-креда,

млада као и твој деда,

попут таме већ проседа,

мала као висок бор,

тиха као школски хор...

(„Песма без везе“ из збирке „Дечак машта у ноћи“)

Релативизован субјективни антропоцентризам условио је алогичне језичке исказе и хумористична нонсенсна значења. Игра, хумор и нонсенс овде су нераскидиве категорије, испреплетане, прате једна другу, допуњујући се међусобно. Вешто укомпоновани у Бјелкићевој поезији ова три елемента дају галерију ликова, деце, животиња и биљака којима мали читаоци поимају свет и упознају себе и друге.

Његов смех није производ комичне ситуације у којој се испољавају људске мане и недостаци, већ долази као израз веселог расположења којима је испуњено његово дело. Ведрином и тихом сетом, писац осваја децу јер је и смех саставни део њихове природе. Његове песме су игре маште, он их понекад поставља као игру загонетке и одгонетке и одгони неспокојство, страх од мрака и слично. Свет маште је код Бјелкића једини свет у коме дете може потпуно слободно да живи без страха од реалности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: