|
|
|
 | Đoka Filipović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
LEPI JOVICA
U ona stara vremena, kada se umelo i imalo kome, lepe priče pripovedati, ova bi priča ovako nekako počela: "Bio jednom, jedan 'armunikaš, Lepi Jovica..." Dobar početak je pola priče, a od čega ćeš početi, ako nećeš od Jovicine lepote: "K'o upisan, a lepo se i smej'o. Kako onaj meh na 'armuniki razvuče, tako mu se usta namak rašire, a u njima dva reda bisera". Lepi svirac mora lepo i svirati. "Kaže svet da tako dobrog 'armunikaša niti je bilo niti će ga biti". Od lepog je teško lepu priču napraviti, pa mora se tu štogod i na zlo okrenuti: "Svir'o on jedared neke svatove". Nije čudno u svatovima zlo tražiti. Na prste jedne ruke možeš da nabrojiš sremske svatove u kojima niko nikog nije istuk'o i niko ni na koga nije britvu izvadio. Kad pijani kočijaš prevrne kola, to se i ne broji. Čudno je da u ovim Jovicinim svatovima ništa od tog nema, pa čak... "Lepi svatovi, veseli..." Lazar Bakić, prvi gazda vojački, sina jedinca ženi, pa taman posla, da se tu na čemu šparalo. Na svatovima bogati darovi, na astalu svega i svačega, a na Jovicinoj 'armuniki složene banke k'o u narodnoj banki. Sve je tu, da kažeš, na svom mestu, osim mladenaca. Mladoženja je na mater, suvonjav i snizak, ali kamo puste sreće da je to njemu i jedina falinka. Bega on od mlade, k'o đavo od krsta, pa se uz kuma udidio. Vodio ga ovaj da piša, kad se prepio klakera, vodio ga da povraća, kad se prežder'o štrudle, pa kad mu više prevršilo, sipaće on kumiću vina, punu čašu do vrška. - Živili, kumovi moji! Posle druge čaše, druga situacija. Otkravio se mladoženja, pa ko šta radi, on se samo kliberi. Daleko od pameti da je zameriti čoveku što se u rođenim svatovima smeje, al' još je dalje taj smeh od zdravoga smeha. Nije on svoj i to baš ljudski. Kad bi kogod pokuš'o da i mladi kakvu falinku pronađe, zdravo bi se napatio. Jovica je deran bio kad je prve svatove svir'o, a lepše mlade još vidio nije. U stvari, što je duže gleda, sve mu se više čini da je on nju već negde i vidio. - Prijatelju,odakle je mlada? Ne ume mu ovaj kasti, pitaće babu: - Babo, odakle je mlada? Baba dobro cvrcn'o, pa može da kaže i ono što misli: - Iz pizde materine, eto odakle je došla! Ne laje on zabadava. Nešto tu ima. - Iz Bosne je, moj Jovice. Prodali je njeni za pet meteri žita. Zna Jovica dobro šta su za sirotinju pet meteri žita i gladna usta manje, ali... Mala je to cena za takvu lepotu. U taj par i pogledi im se sretoše. Njene oči, pune suza, zelene se kao majska trava na jutarnjoj rosi. E, sad zasigurno zna odakle je zna. Nije ona došla iz Bosne, nije ni iz pizde materine. Ona je došla iz neke stare pesme, samo još ne može da se seti iz koje. Možda iz one "Ja zagrizoh zeleniku jabuku". Tu sev dalinku je njegova mati mnogo volela. I "Milica jedna u majke" mu se nešto poglavi mota. Nju je, opet, otac baš prelepo pevao. U neko doba počeće polako i svatovi da se razilaze. Ispratio Jovica mladence do vajata, ispratio kumove i vojvodu i odsvir'o nekoliko pesama za reduše i krtane. Rad je bio i sam kući poći, al' ne da mu doma ćin: - Imaš 'di da prespavaš? To "di" zna se di je. U štali. Nije on ni očekiv'o da će u prednjoj sobi spavati, al' ko bi očekiv'o da mladenci neće u vajatu spavati. Na putu do štale mora pored njega proći, a ispred njega velika gužva. Tu je mati, tu su silne tetke i strine i sve one ubeđuju mladoženju da mora sa mladom spavati, al' badava. On 'oće u svoj krevet. - Vodite ga - presudiće domaćin u dve reči. - Lazo, za boga miloga - krsti se keka Lela, Lazina najstarija sestra, al' ovaj ne popušta. - Jes' ti čula šta sam kaz'o?! Vodite ga u njegov krevet! Odvešće oni mladoženju, a gazda Laza će mladu zaključati u vajat. Za svaki slučaj. Jovicin krevet su jedne dotrajale lotre i na njima jedna izronđana dunja sa više buva nego perja. - 'Oćeš još jedan pokrovac? - Ne treba mi gazda, fala ti. Laku noć, laku noć. Doš'o ovaj do vrata, ali neće on još skoro kroz nji' i proći. Vraća se. - Čuo sam da umeš sa ženama. Jel' to istina? Ne zna ovaj, šta da mu odgovori. Umeti sa ženama... Bilo je u njegovom životu lepih devojaka i još lepših snaša, pa da je um'o valjda bi se sa kojom i skrasio. - Ne znam gazda Lazo, na čega misliš. - Znaš ti Jovice, na čega ja mislim, al' ne mari. Slušaj mesad dobro. Kanda se to neće u par reči svršiti, kad on uzima mericu, da na nju sedne.- Ovaj moj nije kadar zdravo dete napraviti. Vidio si i sam, šta da ti divanim. Vidio je. Da pokuša kol'ko da ga uteši, zaludno je. Ni najrečitiji . . govornik nema tih reči, koje su njegovu ranu kadre zaceliti. - Na ujaka se bacio, jeb'o mu on mater, otkud sam se sa njom i oženio! Kad bi on kojeg slugu sa cigarom u štali zatek'o, taj bi mu nesretnik materino mleko propiš'o, a sa' će je i sam zapaliti. - Je l' pališ? - Ne palim. - Pametno. 'Ej, Bože mili, da si meni' vakog sina podario, di bi mi bio kraj. Di će i kakav će ti kraj biti, to samo onaj ozgore zna, a da se ovom . nesretnom divanu kraj bliži, to je zasigurno. Iz jednog džepa je izvadio ključ od vajata, a iz drugog novce. Ceo bunt je u bankama, a nije ovaj mali, kad u onu njegovu šaketinu jedva da je stao. - Znaš šta ti valja činiti. - Znam gazda Lazo, al' greh je od boga. Veliki. - Greh je sinko moj, što ja ispaštam tuđe grehove. To se jedared mora prekinuti, veruj mi. Ugasiće sad fenjer da obojici bude lakše. Njemu da ne gleda onaj strah što iz Jovicinih očiju viri, a Jovici da ne gleda u suze što iz njegovih očiju naviru. - Od volje ti, Jovice. Tu su ti novci, a tu ti je i ključ. Tu je i ono čudo u čoveku, što oni školovani savest zovu, a prost svet, prosto i jednostavno zdrav razum. Da li je kod Jovice po sredi savest ili zdrav razum, nije to sad tol'ko ni važno, kol'ko je važno, da je on čvrsto odlučio. Ne! Mnogo čega je u svom veku željan bio, a sna valjda i najželjniji. Kao svaki svirac, na drljači je mog'o zaspati, al' sad, vraga... Što se više po krevetu prevrće, to je sve manje nade da će bar malo sna u'vatiti. Gleda on u one novce i razmišlja: - Bože mili, šta bi' sve sa njima mog'o uraditi... Mog'o bi kupiti novu 'armuniku, dalapu. Njegova hohnerica, em malo basova ima, em baš tu iznad basova, ima jednu rupu, k'o da je mitraljeski metak kroz nju prosvir'o. Mor'o bi' pretresti krov na kući, da ona jadna mati ne mora baš pred svaku kišu lavore podmetati i krpare sklanjati. Mog'o bi kupiti ocu malo kaputa. Prošlu zimu je u nekoj tankoj reklji prezimio, čudo jedno, da nije i jeftiku navuk'o. Mog'o bi, al'… Bogu fala i ne mora. Šta će ona nesretnica od mlade da kaže? Šta je ona, sa onak'om lepotom mogla, a šta je dočekala.Tu će negde i on prvi san dočekati, a ko će njemu u san doći, ako neće mlada i gazda Laza. Silni mu se gosti u avliju sjatili, pa di ćeš naći bolje prilike, da se malko i pofališ. - Ja sam prvi u selu avliju betonir'o. Bože zdravlja, na proleće ću i ovo ostrag betonirati. Tu ostrag je i štala, al' kud i kamo veća od ove di on spava. Tu su lepi konji i ždrebad, tu su krave i junice, a ova jedna je posebna. - To je ta nova 'olandska. Pet' iljada sam za nju dao, al' ne žalim ni dinara. Punu muz'licu namuzem, a vidi tele. K'o slika. Slažu se i gosti da je tele lepo. U jednom budžaku ima nešto što i nije lepo. - E, ovo je naša snaja. Nju sam platio pet meteri žita, a mater joj jebem, ne bi' sad za nju dao ni zrno jedno! Rodila mi bogalja! Može biti da je Jovicu baš ta 'olandska i probudila, a kad se probudio, pod njim gola voda. Pokrovac mu spao čelo nogu, al' neće on njega ni podizati. Otiće na bunar. Jedno dobro umivanje, dobro će mu doći, da se malko osveži i onog glupog sna oslobodi. Na bunaru je veliki valog, a veliko je i blato oko njega marva napravila, pa u jednom trenutku ne može ovaj da se na san ne vrati. - U pravu je gazda Laza što 'oće i ovo ostrag da betonira. Neće njemu ni snaja tako lako iz pameti izaći. Gleda on u onaj vajat, a šta može videti. Ništa. Prići će do vrata, tek toliko da zaviri i uveri se da je ona nesretnica još u njemu. Da je posle smeo kome pričati, smeo bi se na sveću zakleti, da ne zna ni kad je ključ u džep stavio, ni kad ga je u bravu turio. Zna samo da ga je škripa zarđalih šarki dobro poplašila. Možda ne toliko da će kogod od ukućana čuti koliko da nju ne probudi. Neće se ova probuditi, ali ima ko 'oće. - Lazo, Lazo - drma njega svekrva, ali onako mamurnog, teško će ga iz sna dozvati. - Šta je? Šta me budiš, koju materinu?! - Škripe vrata na vajaru. - Škripi tebi u glavi, spavaj. Mlada je spavala u spavaćici od gruboga sukna. Još tri puta da je grublje, nije ono kadro sve njene obline sakriti. Bujne grudi i bedra ocrtavaju se kao oni fruškogorski brežuljci pod prvim snegom. Mnogo je lepih pesama o ženskoj kosi Jovica znao, al' ovu, pacyty po jastuku, još nije čuo. Pošla ruka, na svoju ruku, da je pomiluje, a kad ju je pomilovala, ni pamet se nije bunila. Da je bila budna, možda se ni mlada ne bi bunila. - Ajme! - Pst. Ne boj se. Za svaki slučaj staviće joj ruku na usta.- Je l' znaš ko sam? Ova potvrdno klimnu glavom nakratko, ali sasvim dovoljno za poverenje. - Kako ti je ime? - Anđa. Sad i Jovica klimnu glavom. Tek toliko da potvrdi sebi, da je tako nešto i očekivao. Anđeoskom liku anđeosko ime i priliči. - Anđo moja, šta su ti to uradili... Anđa ga umesto odgovora, čvrsto zagrli. Da je još kol'ko suza u sebi imala, sigurno bi i zaplakala, al' ovako, samo je jecala. Sve dublje i sve bolnije, dok im se usne nisu spojile. Sve noćne tajne sa mrakom odu, pa ni ovu Jovicinu neće zora odati, al' ne sme nju gazda Laza u krevetu ni čekati. Mora on prvi u štalu ući. Nema u njoj Jovice, nema ni njegove 'armunike. Tu je ključ od vajata, a tu su i novci. Kako ih je sinoć ostavio, tako ih je sad i zatek'o. Zatek'o je on i tragove. Od štale do bunara, od bunara do vajata, od vajata do guvna. Stigle su jesenje kiše, pa tragove oprale, a stig'o je i Nikoljdan, krsna slava Bakića. Ne pamte ovi da su ga lepše i radosnije proslavili, a kako i ne bi. Snaja je noseća, pa su čim će kum zdravicu otpočeti, ako neće s onim što je i najvažnije. - Nek' da bog kume, da bude muško, dedino će ime dobiti. Dao bog, pa tako i bilo. Na koji dan posle Đurđevdana, rodio se mali Lazica, pa opet slavlje i to veliko. Tri puta veće od onog svatovskog i Nikoljdanskog zajedno. Jovica nije zvan. Neki drugi 'armunikaši su lepe novce zaradili, al' neka. Doći će on neki drugi put. Mora doći. Ispočetka kradom i bojažljivo, pa na posletku, toliko će njegovih tragova u Bakića guvnu biti, da kere za njim ni zalajati neće. Jedne majske noći, uzalud će on svoju Anđu čekati. Umesto nje, eto ti njemu njenog svekra. Da bega, ne vredi. Mesečina je zdravo jaka, pozn'o ga je. - Okani se moje snaje, Jovice! Nismo se tako pogodili. Kad bi ovaj znao kako su se pogodili, možda bi mu štogod i odgovorio, . al' ovako... Sag'o glavu i ćuti. Gazda Laza ne bi bio taki gazda, da nije na trgovini vešt, a zna se šta je u trgovini najvažnije. - Je l' se kaješ što nisi uz'o novce? Evo ti novaca. Opet je dobar bunt iz džepa izvadio, pa kad je shvatio da mu ovaj neće ruku pružiti, bacio mu ga u lice: - Na! Jovica i dalje ćuti, a ćutanje je u takvim prilikama najopasniji . sagovornik. - 'Oćeš dukate? Evo ti dukati. Šušte dukati po rasutoj kurzovini, al' ne obazire se Jovica na njih, baš ni koliko na one zrele dudinje, što sa duda otpadaju. Sasluš'o je što je saslušati mor'o, a da se opet sa njim pogađa, nit'je rad niti više snage ima. Rad je bio prvog se bircuza dočepati, jer na tu temu samo je sa vinom divaniti mog'o. Okren'o se da pođe, al' ga ovaj ne pušta: - Jovice! - Kaži, gazda Lazo. - Ubiću te, sine! Moram. I ovu će tajnu odneti mrak, a jedne tamne noći, odneće on i Jovicu. Tog dana, neke je svatove u Šatrincima svir'o i iz Šatrinaca je kući poš'o, ali nije on u nju i doš'o. Došli su žandari. Zavirivali po seoskim bunarima, nema ga. Penjali se na opštinski tavan i crkveni toranj, ni tamo ga nema. - Je l' se s nekim u svatovima zakačio? Nije. - Šta je kaz'o, kad je iz svatova poš'o? Šta će čovek kasti. - Uzdravlju! Ne znaju ni žandari šta da kažu. Sačekaće još koji dan da prođe, pa će ga proglasiti nestalim, a otac i mati će ga do groba čekati. Vreme nikoga ne čeka, ono ide. Dan za danom, godina za godinom, pa kad se jedared okreneš, imaš šta i da vidiš. Neki novi svirci, neke nove pesme sviraju. I u Bakića kući vreme je učinilo svoje. Mladoženja se malo po malo, privik'o na mladu, ali neće on dugo sa njom i spavati. Niko nije vidio ni kad je jedek uzim'o ni kad se na tavan penj'o, a kad su ga sa tavana skidali, gazda Laza klek'o pred Svetog Nikolu, pa zapeva: - Bože, što mi to padiš?! Ja sam kriv, što mene nisi uz'o?! Mati k'o svaka mati, mnogo je za sinom patila, pa je nedugo potom i presvisla. Mali Lazica, već odavno nije više Lazica. U lepog je derana izrast'o, pa uzdišu curice za njim, a bogami nije ni on miran. Za svakom se mora okrenuti. - Sin ga dečiji, kako se tako na mene bacio - ko će to prvi primetiti ako neće njegov dejka. Od Anđine lepote, samo još one zelene oči što su ostale. Ugojila se i zapustila, vidi se da nema kome da bude lepa. Gazda Laza se ne predaje. Za svoje godine, još se dobro drži, al' polako prepušta unuku kajase. Trećeg oktobra, pedest i šeste, posebno je radostan bio. Doček'o je, eto i taj dan, da mu unuk sam na vašar ide. Neće dete ništa trgovati, pa mu sprema gik: - Kupićeš mi dve deke pečenja jarećeg, al' da kažeš Šaci da je za mene. Jesi me razum'o? - Jesam dejka, ne brini. I Anđa se zdravo raduje: - A šta ćeš meni kupiti? - Tebi ću mati kupiti bijele alve - zafrkava je ovaj, zbog njene ijekavice. Neke obične stvari, kao što su mleko ili kafa, očas su joj pobelile, ali neke malo uzvišenije , kao dan ili zora, do groba će joj se bijeliti. Lep se dan potrefio, pa se sporo vašar i razilazi, a čekaju ga ovi na šoru k'o ozeb'o sunce. Kad su ga napokon ugledali, trči Anđa da otvori kapiju, trči dejka da ispregne dorata. Dobro ga je ter'o, sve su mu sapi od pene pobelele. Šta je ko poručio, to je i dobio. Vadi Lazica dejkino pečenje, vadi i belu alvu, ali ispod sica još nešto ima. - E, sa' ćete da vidite, šta sam ja sebi kupio. 'Armunika hohnerica... - Šta kažeš dejka? Da nema ove rupe iznad basova, k'o nova. Neće njemu njegov dejka ništa više kasti. Kako je u 'armuniku pogled'o, takoje i pao. K'o pokošen. Brzo su ambulantna kola stigla i brzo su ga u bolnicu odveli, ali još brže će oni njega iz bolnice i vratiti. - Žao mi je, drugarice Anđo, Vašem svekru nema pomoći. Za nekoliko dana budite spremni i za ono najgore. Ne zna doktor da i od najgoreg ima gore. Kakvih nekoliko dana. Nekoliko meseci se Laza patio k'o Hristos. Neće ovaj da ga primi, a za živeti nije. Na sa'rani, svet k'o svet, komentariše pokojnikove muke: - Im'o je jako srce... Anđa ništa ne komentariše. Zna ona šta je ovaj još im'o.
|
