детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛЕПИ ЈОВИЦА

У она стара времена, када се умело и имало коме, лепе приче приповедати, ова би прича овако некако почела:

"Био једном, један 'армуникаш, Лепи Јовица..."

Добар почетак је пола приче, а од чега ћеш почети, ако нећеш од Јовицине лепоте:

"К'о уписан, а лепо се и смеј'о. Како онај мех на 'армуники развуче, тако му се уста намак рашире, а у њима два реда бисера". Лепи свирац мора лепо и свирати.

"Каже свет да тако доброг 'армуникаша нити је било нити ће га бити". Од лепог је тешко лепу причу направити, па мора се ту штогод и на зло окренути:

"Свир'о он једаред неке сватове".

Није чудно у сватовима зло тражити. На прсте једне руке можеш да набројиш сремске сватове у којима нико никог није истук'о и нико ни на кога није бритву извадио. Кад пијани кочијаш преврне кола, то се и не броји.

Чудно је да у овим Јовициним сватовима ништа од тог нема, па чак...

"Лепи сватови, весели..."

Лазар Бакић, први газда војачки, сина јединца жени, па таман посла, да се ту на чему шпарало. На сватовима богати дарови, на асталу свега и свачега, а на Јовициној 'армуники сложене банке к'о у народној банки. Све је ту, да кажеш, на свом месту, осим младенаца. Младожења је на матер, сувоњав и снизак, али камо пусте среће да је то њему и једина фалинка. Бега он од младе, к'о ђаво од крста, па се уз кума удидио. Водио га овај да пиша, кад се препио клакера, водио га да повраћа, кад се преждер'о штрудле, па кад му више превршило, сипаће он кумићу вина, пуну чашу до вршка.

- Живили, кумови моји!

После друге чаше, друга ситуација. Откравио се младожења, па ко шта ради, он се само клибери. Далеко од памети да је замерити човеку што се у рођеним сватовима смеје, ал' још је даље тај смех од здравога смеха. Није он свој и то баш људски.

Кад би когод покуш'о да и млади какву фалинку пронађе, здраво би се напатио. Јовица је деран био кад је прве сватове свир'о, а лепше младе још видио није. У ствари, што је дуже гледа, све му се више чини да је он њу већ негде и видио.

- Пријатељу,одакле је млада? Не уме му овај касти, питаће бабу: - Бабо, одакле је млада?

Баба добро цврцн'о, па може да каже и оно што мисли:

- Из пизде материне, ето одакле је дошла!

Не лаје он забадава. Нешто ту има.

- Из Босне је, мој Јовице. Продали је њени за пет метери жита. Зна Јовица добро шта су за сиротињу пет метери жита и гладна уста мање, али... Мала је то цена за такву лепоту.

У тај пар и погледи им се сретоше. Њене очи, пуне суза, зелене се као мајска трава на јутарњој роси.

Е, сад засигурно зна одакле је зна. Није она дошла из Босне, није ни из пизде материне. Она је дошла из неке старе песме, само још не може да се сети из које. Можда из оне "Ја загризох зеленику јабуку". Ту сев далинку је његова мати много волела. И "Милица једна у мајке" му се

нешто поглави мота. Њу је, опет, отац баш прелепо певао. У неко доба почеће полако и сватови да се разилазе. Испратио Јовица младенце до вајата, испратио кумове и војводу и одсвир'о неколико песама за редуше и кртане. Рад је био и сам кући поћи, ал' не да му дома­ ћин:

- Имаш 'ди да преспаваш?

То "ди" зна се ди је. У штали. Није он ни очекив'о да ће у предњој соби спавати, ал' ко би очекив'о да младенци неће у вајату спавати. На путу до штале мора поред њега проћи, а испред њега велика гужва. Ту је мати, ту су силне тетке и стрине и све оне убеђују младожењу да мора са младом спавати, ал' бадава. Он 'оће у свој кревет.

- Водите га - пресудиће домаћин у две речи.

- Лазо, за бога милога - крсти се кека Лела, Лазина најстарија сестра, ал' овај не попушта.

- Јес' ти чула шта сам каз'о?! Водите га у његов кревет! Одвешће они младожењу, а газда Лаза ће младу закључати у вајат. За сваки случај.

Јовицин кревет су једне дотрајале лотре и на њима једна изронђана дуња са више бува него перја.

- 'Оћеш још један покровац?

- Не треба ми газда, фала ти.

Лаку ноћ, лаку ноћ. Дош'о овај до врата, али неће он још скоро кроз њи' и проћи. Враћа се.

- Чуо сам да умеш са женама. Јел' то истина?

Не зна овај, шта да му одговори. Умети са женама... Било је у његовом животу лепих девојака и још лепших снаша, па да је ум'о ваљда би се са којом и скрасио.

- Не знам газда Лазо, на чега мислиш.

- Знаш ти Јовице, на чега ја мислим, ал' не мари.

Слушај месад добро.

Канда се то неће у пар речи свршити, кад он узима мерицу, да на њу седне.

- Овај мој није кадар здраво дете направити. Видио си и сам, шта да ти диваним.

Видио је. Да покуша кол'ко да га утеши, залудно је. Ни најречитији . .

говорник нема тих речи, које су његову рану кадре зацелити. - На ујака се бацио, јеб'о му он матер, откуд сам се са њом и оженио!

Кад би он којег слугу са цигаром у штали затек'о, тај би му несретник материно млеко пропиш'о, а са' ће је и сам запалити.

- Је л' палиш?

- Не палим.

- Паметно. 'Еј, Боже мили, да си мени' ваког сина подарио, ди би ми био крај.

Ди ће и какав ће ти крај бити, то само онај озгоре зна, а да се овом .

несретном дивану крај ближи, то је засигурно. Из једног џепа је извадио кључ од вајата, а из другог новце. Цео бунт је у банкама, а није овај мали, кад у ону његову шакетину једва да је стао.

- Знаш шта ти ваља чинити.

- Знам газда Лазо, ал' грех је од бога. Велики.

- Грех је синко мој, што ја испаштам туђе грехове.

То се једаред мора прекинути, веруј ми.

Угасиће сад фењер да обојици буде лакше. Њему да не гледа онај страх што из Јовициних очију вири, а Јовици да не гледа у сузе што из његових очију навиру.

- Од воље ти, Јовице. Ту су ти новци, а ту ти је и кључ. Ту је и оно чудо у човеку, што они школовани савест зову, а прост свет, просто и једноставно здрав разум. Да ли је код Јовице по среди савест или здрав разум, није то сад тол'ко ни важно, кол'ко је важно, да је он чврсто одлучио. Не!

Много чега је у свом веку жељан био, а сна ваљда и најжељнији. Као сваки свирац, на дрљачи је мог'о заспати, ал' сад, врага... Што се више по кревету преврће, то је све мање наде да ће бар мало сна у'ватити. Гледа он у оне новце и размишља:

- Боже мили, шта би' све са њима мог'о урадити... Мог'о би купити нову 'армунику, далапу. Његова хохнерица, ем мало басова има, ем баш ту изнад басова, има једну рупу, к'о да је митраљески метак кроз њу просвир'о.

Mor'o би' претрести кров на кући, да она јадна мати не мора баш пред сваку кишу лаворе подметати и крпаре склањати.

Мог'о би купити оцу мало капута. Прошлу зиму је у некој танкој рекљи презимио, чудо једно, да није и јефтику навук'о.

Мог'о би, ал'… Богу фала и не мора. Шта ће она несретница од младе да каже? Шта је она, са онак'ом лепотом могла, а шта је дочекала.

Ту ће негде и он први сан дочекати, а ко ће њему у сан доћи, ако неће млада и газда Лаза. Силни му се гости у авлију сјатили, па ди ћеш наћи боље прилике, да се малко и пофалиш.

- Ја сам први у селу авлију бетонир'о. Боже здравља, на пролеће ћу и ово остраг бетонирати.

Ту остраг је и штала, ал' куд и камо већа од ове ди он спава. Ту су лепи коњи и ждребад, ту су краве и јунице, а ова једна је посебна. - То је та нова 'оландска. Пет' иљада сам за њу дао, ал' не жалим ни динара. Пуну муз'лицу намузем, а види теле. К'о слика. Слажу се и гости да је теле лепо. У једном буџаку има нешто што и није лепо.

- Е, ово је наша снаја. Њу сам платио пет метери жита, а матер јој јебем, не би' сад за њу дао ни зрно једно! Родила ми богаља! Може бити да је Јовицу баш та 'оландска и пробудила, а кад се пробудио, под њим гола вода. Покровац му спао чело ногу, ал' неће он њега ни подизати. Отиће на бунар. Једно добро умивање, добро ће му доћи, да се малко освежи и оног глупог сна ослободи.

На бунару је велики валог, а велико је и блато око њега марва направила, па у једном тренутку не може овај да се на сан не врати. - У праву је газда Лаза што 'оће и ово остраг да бетонира. Неће њему ни снаја тако лако из памети изаћи. Гледа он у онај вајат, а шта може видети. Ништа. Прићи ће до врата, тек толико да завири и увери се да је она несретница још у њему.

Да је после смео коме причати, смео би се на свећу заклети, да не зна ни кад је кључ у џеп ставио, ни кад га је у браву турио. Зна само да га је шкрипа зарђалих шарки добро поплашила. Можда не толико да ће когод од укућана чути колико да њу не пробуди. Неће се ова пробудити, али има ко 'оће.

- Лазо, Лазо - дрма њега свекрва, али онако мамурног, тешко ће га из сна дозвати.

- Шта је? Шта ме будиш, коју материну?!

- Шкрипе врата на вајаrу.

- Шкрипи теби у глави, спавај.

Млада је спавала у спаваћици од грубога сукна. Још три пута да је грубље, није оно кадро све њене облине сакрити. Бујне груди и бедра оцртавају се као они фрушкогорски брежуљци под првим снегом. Много је лепих песама о женској коси Јовица знао, ал' ову, pacyтy по јастуку, још није чуо. Пошла рука, на своју руку, да је помилује, а кад ју је помиловала, ни памет се није бунила. Да је била будна, можда се ни млада не би бунила.

- Ајме!

- Пст. Не бој се.

За сваки случај ставиће јој руку на уста.

- Је л' знаш ко сам?

Ова потврдно климну главом накратко, али сасвим довољно за поверење.

- Како ти је име?

- Анђа.

Сад и Јовица климну главом. Тек толико да потврди себи, да је тако нешто и очекивао. Анђеоском лику анђеоско име и приличи. - Анђо моја, шта су ти то урадили...

Анђа га уместо одговора, чврсто загрли. Да је још кол'ко суза у себи имала, сигурно би и заплакала, ал' овако, само је јецала. Све дубље и све болније, док им се усне нису спојиле.

Све ноћне тајне са мраком оду, па ни ову Јовицину неће зора одати, ал' не сме њу газда Лаза у кревету ни чекати. Мора он први у шталу ући.

Нема у њој Јовице, нема ни његове 'армунике. Ту је кључ од вајата, а ту су и новци. Како их је синоћ оставио, тако их је сад и затек'о. Затек'о је он и трагове. Од штале до бунара, од бунара до вајата, од вајата до гувна.

Стигле су јесење кише, па трагове опрале, а стиг'о је и Никољдан, крсна слава Бакића. Не памте ови да су га лепше и радосније прославили, а како и не би. Снаја је носећа, па су чим ће кум здравицу отпочети, ако неће с оним што је и најважније.

- Нек' да бог куме, да буде мушко, дедино ће име добити. Дао бог, па тако и било. На који дан после Ђурђевдана, родио се мали Лазица, па опет славље и то велико. Три пута веће од оног сватовског и Никољданског заједно. Јовица није зван. Неки други 'армуникаши су лепе новце зарадили, ал' нека. Доћи ће он неки други пут. Мора доћи. Испочетка крадом и бојажљиво, па на послетку, толико ће његових трагова у Бакића гувну бити, да кере за њим ни залајати неће.

Једне мајске ноћи, узалуд ће он своју Анђу чекати. Уместо ње, ето ти њему њеног свекра. Да бега, не вреди. Месечина је здраво јака, позн'о га је.

- Окани се моје снаје, Јовице! Нисмо се тако погодили. Кад би овај знао како су се погодили, можда би му штогод и одговорио,

.

ал' овако... Саг'о главу и ћути. Газда Лаза не би био таки газда, да није на трговини вешт, а зна се шта је у трговини најважније. - Је л' се кајеш што ниси уз'о новце? Ево ти новаца. Опет је добар бунт из џепа извадио, па кад је схватио да му овај неће руку пружити, бацио му га у лице:

- На!

Јовица и даље ћути, а ћутање је у таквим приликама најопаснији

.

саговорник.

- 'Оћеш дукате? Ево ти дукати.

Шуште дукати по расутој курзовини, ал' не обазире се Јовица на њих, баш ни колико на оне зреле дудиње, што са дуда отпадају. Саслуш'о је што је саслушати мор'о, а да се опет са њим погађа, нит'је рад нити више снаге има.

Рад је био првог се бирцуза дочепати, јер на ту тему само је са вином диванити мог'о. Окрен'о се да пође, ал' га овај не пушта: - Јовице!

- Кажи, газда Лазо.

- Убићу те, сине! Морам.

И ову ће тајну однети мрак, а једне тамне ноћи, однеће он и Јовицу. Тог дана, неке је сватове у Шатринцима свир'о и из Шатринаца је кући пош'о, али није он у њу и дош'о. Дошли су жандари. Завиривали по сеоским бунарима, нема га. Пењали се на општински таван и црквени торањ, ни тамо га нема.

- Је л' се с неким у сватовима закачио?

Није.

- Шта је каз'о, кад је из сватова пош'о?

Шта ће човек касти.

- Уздрављу!

Не знају ни жандари шта да кажу. Сачекаће још који дан да прође, па ће га прогласити несталим, а отац и мати ће га до гроба чекати. Време никога не чека, оно иде. Дан за даном, година за годином, па кад се једаред окренеш, имаш шта и да видиш. Неки нови свирци, неке нове песме свирају.

И у Бакића кући време је учинило своје. Младожења се мало по мало, привик'о на младу, али неће он дуго са њом и спавати. Нико није видио ни кад је једек узим'о ни кад се на таван пењ'о, а кад су га са тавана скидали, газда Лаза клек'о пред Светог Николу, па запева:

- Боже, што ми то paдиш?! Ја сам крив, што мене ниси уз'о?! Мати к'о свака мати, много је за сином патила, па је недуго потом и пресвисла.

Мали Лазица, већ одавно није више Лазица. У лепог је дерана израст'о, па уздишу цурице за њим, а богами није ни он миран. За сваком се мора окренути.

- Син га дечији, како се тако на мене бацио - ко ће то први приметити ако неће његов дејка.

Од Анђине лепоте, само још оне зелене очи што су остале. Угојила се и запустила, види се да нема коме да буде лепа.

Газда Лаза се не предаје. За своје године, још се добро држи, ал' полако препушта унуку кајасе.

Трећег октобра, педест и шесте, посебно је радостан био. Дочек'о је, ето и тај дан, да му унук сам на вашар иде. Неће дете ништа трговати, па му спрема гик:

- Купићеш ми две деке печења јарећег, ал' да кажеш Шаци да је за мене. Јеси ме разум'о?

- Јесам дејка, не брини.

И Анђа се здраво радује:

- А шта ћеш мени купити?

- Теби ћу мати купити бијеле алве - зафркава је овај, због њене ијекавице. Неке обичне ствари, као што су млеко или кафа, очас су јој побелиле, али неке мало узвишеније , као дан или зора, до гроба ће јој се бијелити.

Леп се дан потрефио, па се споро вашар и разилази, а чекају га ови на шору к'о озеб'о сунце. Кад су га напокон угледали, трчи Анђа да отвори капију, трчи дејка да испрегне дората. Добро га је тер'о, све су му сапи од пене побелеле.

Шта је ко поручио, то је и добио. Вади Лазица дејкино печење, вади и белу алву, али испод сица још нешто има.

- Е, са' ћете да видите, шта сам ја себи купио. 'Армуника хохнерица...

- Шта кажеш дејка? Да нема ове рупе изнад басова, к'о нова. Неће њему његов дејка ништа више касти. Како је у 'армунику поглед'о, такоје и пао. К'о покошен.

Брзо су амбулантна кола стигла и брзо су га у болницу одвели, али још брже ће они њега из болнице и вратити.

- Жао ми је, другарице Анђо, Вашем свекру нема помоћи. За неколико дана будите спремни и за оно најгоре.

Не зна доктор да и од најгорег има горе. Каквих неколико дана. Неколико месеци се Лаза патио к'о Христос. Неће овај да га прими, а за живети није.

На са'рани, свет к'о свет, коментарише покојникове муке: - Им'о је јако срце...

Анђа ништа не коментарише. Зна она шта је овај још им'о.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: