|
|
|
JA SVOJE TUGE BOJIM U CRVENO  | Mirjana Marković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ZAVEDENI Bolesna mašta naših vođavrlo često nas u mrak lagano uvela,a naša duša prosta samo je bolje htela.Zbunjeni i uzbunjeni,očinji vid nam prekrila koprena obmana i laži,tražili smo samo zrno nadene sluteći da nam o glavi rade.I zar muke Hristove iznova se plotesa svakim novim danom,ko je ključarnaše golgote,ko to stoji nad našom jamom.Ko nam to mrvice zabluda ko carsku večeru nudi,da olako se odreknemosvetinja, jezika i vere,ko od nas pravi jedne drugima neprijatelje. *****Gledam kako stezaborav olako prihvatili,zgrožena nad pošastimašto lepotu grle,upinjem se u odgonetanječemuvaše zablude hrle.Gradinari vekovau njusebe uzidalisa kamenom ,suzama,žuljevimai kapima krvi,i zato ne damda se svetinjagazi i mrvi.Pred njom kleknite ničice, gde god da ste,ona vas prati,ko čedo gleda,vaše rane je bole,za vas brine i strepi,njene usnemolitveza spas Srbije zbore! MAJKA Ja svoje tuge bojim u crveno,u krv, avgusta nekog,nezaboravnog,što kaplje laticama sećanja.Te zrele višnje tekuvenama i žubore u noćikojom vozovi jurešinama bespuća slavonske ravnicei čujem taj dragi glaskoji zbori:„Ti nisi više dete,odrasla si njihana u naručju sreće.A sad, obuzdaj tugušto nisam više tu da ti kažem,da život je muka što se s danima preganjau verovanju da nade imai onda kad sva nadanja zgasnu.“ *** Sve naizgled tišinom dišedok noć beskonačno traje,ko se to igra na prestoluDavidovog spasenja,ko razumom krotizablude naših snova,pitanja se ko rojevi pčelamnožeu bespuću uzaludnog trena,reč se zamrzlana usnamašto ognjem goreispisujućivreme uzaludnostida je početaksudija kraju,moždasubajkeuspavaledeteu čoveku,moždaje sveipakružan san.
DEDA MILIĆ Gledam sremsku ravnicu,uzdah sećanje budi,nedostaju mi brda,krčevine,njive dedine,i neki gorštački ljudi.Moj deda Milićoblacima volove preže,još uvek zvone njegove reči,unuče uči školujer bez nje u životu je teže.Beše to neko drugo vreme,nozdrve mi miris vrele pogače golica,i niko nije znaoda napravi takav kajmak i sirkao moja baba Danica.Ukrina bistra i brzaplaninska rekakao zmijaglinene obale probija,gazile su nogestudenu vodu,mostile sela,išlo se nekada i na prela.Zvuk šargijezamenila tamburica,sećam se sa setom Đurđev danau velikoj kući mog dede,gde su pevali lole iz Dervente i čuvena Mara!Kofer sećanjaraspakovan čekada se na put krene,ne da mi ravnicada odem tamo gde su uspomene! DEDA RADOVAN Moj deda Radovan se mukom seljačkom ogrtao svakog jutra,ispijajući fildžan kave i čašicu ljute,starina se junački borios´ oblacima kišnimi vetrovima planinskim.Za koru hlebavolovi su vukli tovare drva,a šuma je lišćemskrivala suzena deblimašto su čekala pogubljenje.Kijer je kopniokacama zrnevljaskupljenimu vrele julske dane,a kočakje čekao jesenda zlatno blagou njega stane.Jaganjci subelili livadekao bele rade,izvori su čekaližedne usne,obranice i krčage.I ceotrud i mukusabirao je deda Radovanu jedan život nasušni,sabirajući povazdanšta je sazdao sa svojih deset prstiju,žuljevitih muških!Mog oca,njegove sestre i braću,naučio radu i poštenju,poslao u svet dalekida se ne muče kao on što je,ostao samu kući na bregu!Sklopio veđejednog januarskog jutra,umoran od ovozemaljskih muka,i sad sa nebana unuke gledišta svako od nas spravlja i koliko vredi! KUĆA Ona se gradi od žuljeva i znoja,od želje i nade,ona se ciglom i kamenomza vreme vežespajajući vekove u požutele albumešto škrinje krase.Ona prkosi vetru i kišikrijući odmetnike i sanjarešto revolucije barjacima njišudok trgovi Cicerone lovorima kite.Ona se patinom umivau jutro studeno i snežnoi šapuće da život njen je i tvoj i moj,da sa nama živi nadajući seboljem sutra.
|
