|
|
|
ЈА СВОЈЕ ТУГЕ БОЈИМ У ЦРВЕНО  | Мирјана Марковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЗАВЕДЕНИ Болесна машта наших вођаврло често нас у мрак лагано увела,а наша душа проста само је боље хтела.Збуњени и узбуњени,очињи вид нам прекрила копрена обмана и лажи,тражили смо само зрно надене слутећи да нам о глави раде.И зар муке Христове изнова се плотеса сваким новим даном,ко је кључарнаше голготе,ко то стоји над нашом јамом.Ко нам то мрвице заблуда ко царску вечеру нуди,да олако се одрекнемосветиња, језика и вере,ко од нас прави једне другима непријатеље. *****Гледам како стезаборав олако прихватили,згрожена над пошастимашто лепоту грле,упињем се у одгонетањечемуваше заблуде хрле.Градинари вековау њусебе узидалиса каменом ,сузама,жуљевимаи капима крви,и зато не дамда се светињагази и мрви.Пред њом клекните ничице, где год да сте,она вас прати,ко чедо гледа,ваше ране је боле,за вас брине и стрепи,њене уснемолитвеза спас Србије зборе! МАЈКА Ја своје туге бојим у црвено,у крв, августа неког,незаборавног,што капље латицама сећања.Те зреле вишње текувенама и жуборе у ноћикојом возови јурешинама беспућа славонске равницеи чујем тај драги гласкоји збори:„Ти ниси више дете,одрасла си њихана у наручју среће.А сад, обуздај тугушто нисам више ту да ти кажем,да живот је мука што се с данима прегањау веровању да наде имаи онда кад сва надања згасну.“ *** Све наизглед тишином дишедок ноћ бесконачно траје,ко се то игра на престолуДавидовог спасења,ко разумом кротизаблуде наших снова,питања се ко ројеви пчеламножеу беспућу узалудног трена,реч се замрзлана уснамашто огњем гореисписујућивреме узалудностида је почетаксудија крају,мождасубајкеуспаваледетеу човеку,мождаје свеипакружан сан.
ДЕДА МИЛИЋ Гледам сремску равницу,уздах сећање буди,недостају ми брда,крчевине,њиве дедине,и неки горштачки људи.Мој деда Милићоблацима волове преже,још увек звоне његове речи,унуче учи школујер без ње у животу је теже.Беше то неко друго време,ноздрве ми мирис вреле погаче голица,и нико није знаода направи такав кајмак и сиркао моја баба Даница.Укрина бистра и брзапланинска рекакао змијаглинене обале пробија,газиле су ногестудену воду,мостиле села,ишло се некада и на прела.Звук шаргијезаменила тамбурица,сећам се са сетом Ђурђев данау великој кући мог деде,где су певали лоле из Дервенте и чувена Мара!Кофер сећањараспакован чекада се на пут крене,не да ми равницада одем тамо где су успомене! ДЕДА РАДОВАН Мој деда Радован се муком сељачком огртао сваког јутра,испијајући филџан каве и чашицу љуте,старина се јуначки бориос´ облацима кишними ветровима планинским.За кору хлебаволови су вукли товаре дрва,а шума је лишћемскривала сузена деблимашто су чекала погубљење.Кијер је копниокацама зрневљаскупљениму вреле јулске дане,а кочакје чекао јесенда златно благоу њега стане.Јагањци субелили ливадекао беле раде,извори су чекалижедне усне,обранице и крчаге.И цеотруд и мукусабирао је деда Радовану један живот насушни,сабирајући повазданшта је саздао са својих десет прстију,жуљевитих мушких!Мог оца,његове сестре и браћу,научио раду и поштењу,послао у свет далекида се не муче као он што је,остао саму кући на брегу!Склопио веђеједног јануарског јутра,уморан од овоземаљских мука,и сад са небана унуке гледишта свако од нас справља и колико вреди! КУЋА Она се гради од жуљева и зноја,од жеље и наде,она се циглом и каменомза време вежеспајајући векове у пожутеле албумешто шкриње красе.Она пркоси ветру и кишикријући одметнике и сањарешто револуције барјацима њишудок тргови Цицероне ловорима ките.Она се патином умивау јутро студено и снежнои шапуће да живот њен је и твој и мој,да са нама живи надајући себољем сутра.
|
