детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАВЕДЕНИ

Болесна машта наших вођа

врло често нас

у мрак лагано увела,

а наша душа проста

само је боље хтела.

Збуњени и узбуњени,

очињи вид нам прекрила копрена обмана и лажи,

тражили смо само зрно наде

не слутећи да нам о глави раде.

И зар муке Христове изнова се плоте

са сваким новим даном,

ко је  кључар

наше голготе,

ко то стоји над нашом јамом.

Ко нам то мрвице заблуда

ко царску вечеру нуди,

да олако се одрекнемо

светиња, језика и вере,

ко од нас прави једне другима непријатеље.

*****

Гледам како сте

заборав олако прихватили,

згрожена

над пошастима

што лепоту грле,

упињем се у одгонетање

чему

ваше заблуде хрле.

Градинари векова

у њу

себе узидали

са каменом ,

сузама,

жуљевима

и капима крви,

и зато не дам

да се светиња

гази и мрви.

Пред њом клекните  ничице,

где год да сте,

она вас прати,

ко чедо гледа,

ваше ране је боле,

за вас брине и стрепи,

њене усне

молитве

за спас Србије зборе!

МАЈКА

Ја своје туге бојим у црвено,

у крв, августа неког,

незаборавног,

што капље латицама сећања.

Те зреле вишње теку

венама и жуборе у ноћи

којом возови јуре

шинама беспућа славонске равнице

и чујем тај драги глас

који збори:

„Ти ниси више дете,

одрасла си њихана у наручју среће.

А сад, обуздај тугу

што нисам више ту да ти кажем,

да живот је мука

што се с данима прегања

у веровању да наде има

и онда кад сва надања згасну.“

***

Све наизглед тишином дише

док ноћ бесконачно траје,

ко се то игра на престолу

Давидовог спасења,

ко разумом кроти

заблуде наших снова,

питања се ко ројеви пчела

множе

у беспућу узалудног трена,

реч се замрзла

на уснама

што огњем горе

исписујући

време узалудности

да је почетак

судија крају,

можда

су

бајке

успавале

дете

у човеку,

можда

је све

ипак

ружан сан.

ДЕДА МИЛИЋ

Гледам сремску равницу,

уздах сећање  буди,

недостају ми брда,

крчевине,

њиве дедине,

и неки

горштачки људи.

Мој деда Милић

облацима волове преже,

још увек звоне његове речи,

унуче учи школу

јер без ње у животу је теже.

Беше то неко друго време,

ноздрве ми

мирис вреле погаче голица,

и нико није знао

да направи такав

кајмак и сир

као моја  баба Даница.

Укрина

бистра и брза

планинска река

као змија

глинене обале пробија,

газиле су ноге

студену воду,

мостиле села,

ишло се некада и на прела.

Звук шаргије

заменила тамбурица,

сећам  се са сетом

Ђурђев дана

у великој кући мог деде,

где су певали  лоле из Дервенте

и чувена Мара!

Кофер сећања

распакован чека

да се на пут крене,

не да ми равница

да одем тамо где су успомене!

ДЕДА РАДОВАН

Мој деда Радован се

муком сељачком огртао

сваког јутра,

испијајући филџан каве и чашицу љуте,

старина се јуначки борио

с´ облацима кишним

и ветровима планинским.

За кору хлеба

волови су вукли товаре дрва,

а шума је лишћем

скривала сузе

на деблима

што су чекала

погубљење.

Кијер је копнио

кацама зрневља

скупљеним

у вреле јулске дане,

а кочак

је чекао јесен

да златно благо

у њега стане.

Јагањци су

белили ливаде

као беле раде,

извори су чекали

жедне усне,

обранице и крчаге.

И цео

труд и муку

сабирао је деда Радован

у један живот насушни,

сабирајући поваздан

шта је

саздао са својих

десет прстију,

жуљевитих мушких!

Мог оца,

његове сестре и браћу,

научио  раду  и поштењу,

послао у свет далеки

да се не муче као он што је,

остао сам

у кући на брегу!

Склопио веђе

једног јануарског јутра,

уморан од овоземаљских мука,

и сад са  неба

на  унуке гледи

шта свако од нас справља и колико вреди!

КУЋА

Она се гради од  жуљева и зноја,

од жеље и наде,

она се циглом и каменом

за време веже

спајајући векове у пожутеле албуме

што шкриње красе.

Она пркоси ветру и киши

кријући одметнике и сањаре

што револуције барјацима њишу

док тргови Цицероне ловорима ките.

Она се патином умива

у  јутро студено и снежно

и шапуће да живот њен је и твој и мој,

да са нама живи

надајући се

бољем сутра.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: