О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ЈА СВОЈЕ ТУГЕ БОЈИМ У ЦРВЕНО

Мирјана Марковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ЗАВЕДЕНИ

 
Болесна машта наших вођа
врло често нас
у мрак лагано увела,
а наша душа проста
само је боље хтела.
Збуњени и узбуњени,
очињи вид нам прекрила копрена обмана и лажи,
тражили смо само зрно наде
не слутећи да нам о глави раде.
И зар муке Христове изнова се плоте
са сваким новим даном,
ко је  кључар
наше голготе,
ко то стоји над нашом јамом.
Ко нам то мрвице заблуда
ко царску вечеру нуди,
да олако се одрекнемо
светиња, језика и вере,
ко од нас прави једне другима непријатеље.
 
 

 

*****

Гледам како сте
заборав олако прихватили,
згрожена
над пошастима
што лепоту грле,
упињем се у одгонетање
чему
ваше заблуде хрле.
Градинари векова
у њу
себе узидали
са каменом ,
сузама,
жуљевима
и капима крви,
и зато не дам
да се светиња
гази и мрви.
Пред њом клекните  ничице,
где год да сте,
она вас прати,
ко чедо гледа,
ваше ране је боле,
за вас брине и стрепи,
њене усне
молитве
за спас Србије зборе!
 
 
 

 

МАЈКА

 
Ја своје туге бојим у црвено,
у крв, августа неког,
незаборавног,
што капље латицама сећања.
Те зреле вишње теку
венама и жуборе у ноћи
којом возови јуре
шинама беспућа славонске равнице
и чујем тај драги глас
који збори:
„Ти ниси више дете,
одрасла си њихана у наручју среће.
А сад, обуздај тугу
што нисам више ту да ти кажем,
да живот је мука
што се с данима прегања
у веровању да наде има
и онда кад сва надања згасну.“
 
 
 
 

***

 
Све наизглед тишином дише
док ноћ бесконачно траје,
ко се то игра на престолу
Давидовог спасења,
ко разумом кроти
заблуде наших снова,
питања се ко ројеви пчела
множе
у беспућу узалудног трена,
реч се замрзла
на уснама
што огњем горе
исписујући
време узалудности
да је почетак
судија крају,
можда
су
бајке
успавале
дете
у човеку,
можда
је све
ипак
ружан сан.
 
 

 

ДЕДА МИЛИЋ

 
Гледам сремску равницу,
уздах сећање  буди,
недостају ми брда,
крчевине,
њиве дедине,
и неки
горштачки људи.
Мој деда Милић
облацима волове преже,
још увек звоне његове речи,
унуче учи школу
јер без ње у животу је теже.
Беше то неко друго време,
ноздрве ми
мирис вреле погаче голица,
и нико није знао
да направи такав
кајмак и сир
као моја  баба Даница.
Укрина
бистра и брза
планинска река
као змија
глинене обале пробија,
газиле су ноге
студену воду,
мостиле села,
ишло се некада и на прела.
Звук шаргије
заменила тамбурица,
сећам  се са сетом
Ђурђев дана
у великој кући мог деде,
где су певали  лоле из Дервенте
и чувена Мара!
Кофер сећања
распакован чека
да се на пут крене,
не да ми равница
да одем тамо где су успомене!
 
 
 
 

ДЕДА РАДОВАН

 

Мој деда Радован се
муком сељачком огртао
сваког јутра,
испијајући филџан каве и чашицу љуте,
старина се јуначки борио
с´ облацима кишним
и ветровима планинским.
За кору хлеба
волови су вукли товаре дрва,
а шума је лишћем
скривала сузе
на деблима
што су чекала
погубљење.
Кијер је копнио
кацама зрневља
скупљеним
у вреле јулске дане,
а кочак
је чекао јесен
да златно благо
у њега стане.
Јагањци су
белили ливаде
као беле раде,
извори су чекали
жедне усне,
обранице и крчаге.
И цео
труд и муку
сабирао је деда Радован
у један живот насушни,
сабирајући поваздан
шта је
саздао са својих
десет прстију,
жуљевитих мушких!
Мог оца,
његове сестре и браћу,
научио  раду  и поштењу,
послао у свет далеки
да се не муче као он што је,
остао сам
у кући на брегу!
Склопио веђе
једног јануарског јутра,
уморан од овоземаљских мука,
и сад са  неба
на  унуке гледи
шта свако од нас справља и колико вреди!
 
 
 
 

КУЋА

 
Она се гради од  жуљева и зноја,
од жеље и наде,
она се циглом и каменом
за време веже
спајајући векове у пожутеле албуме
што шкриње красе.
Она пркоси ветру и киши
кријући одметнике и сањаре
што револуције барјацима њишу
док тргови Цицероне ловорима ките.
Она се патином умива
у  јутро студено и снежно
и шапуће да живот њен је и твој и мој,
да са нама живи
надајући се
бољем сутра.
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"