O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Recenzije


DUBOKO NEBO

Slađana Milenković
detalj slike: KRK Art dizajn


DUBOKO NEBO


 Prof. dr Slađana Milenković

Knjiga „Nebo tako duboko”, autora Vesne Kapor, kraći je lirski roman i donosi univerzalne, ali i ozbiljne teme, priča o tragediji, o mladoj i prerano preminuloj devojci Tari Senici. Od prve stranice je potresan,uvlači u priču kao u vrtlog osećanja, iako nema mnogo radnje u smislu da ne pripoveda o mnoštvu događaja, saznajemo mnogo o odsutnom liku, o liku „mrtve drage” s tim što ona nije bila ničija draga još, a draga je svima koji su je poznavali. Govori o gubitku bližnjih, susretu ljudi sa smrću i reakcijama ljudi, bavi se temom samoće u novom veku i bori se protiv otuđenosti. Priča o tome kako se ponašamo kada se dese takve stvari, o bolu, o samoći i usamljenosti nakon emotivnog kraha.
Vesna Kapor pored romana „Nebo, tako duboko” (2021) objavila je i roman „Tri samoće” (2010), zbirke priča: „Po sećanju se hoda kao po mesečini” (2014), „Kao što i vama želim“ (2016), „Venac za oca” (2018). Ovaj roman,objavila je Srpska književna zadruga, dobio je nagrade „Meša Selimović” Kompanije „Novosti” i „Đuro Damjanović” Udruženja književnika Republike Srpske. Pisac Meša Selimović, čije ime nosi nagrada koje pripala ovom romanu, takođe, pripoveda o temi gubitka iz muške perspektive, a Vesna Kapor slika najveću bol, bol majke za izgubljenim detetom. U rečenici koja podstiče na pripovedanje, u čitaoce uvlači osećanje bola i podstiče ih empatiju: „Gde je tu čovek? Život, gde je?” nekakva je vrsta lajt-motiva i provlači se kroz ceo roman, u čemu se prepoznaje, i na podsticaj autorke, da je to citat iz romana M. Crnjanskog Dnevnik o Čarnojeviću.
Polazeći od stvarnih ličnosti i događaja, od bolesti i smrti devojke koja umire mlada, sa 19 godina, početkom 2019, Vesna Kaporslika suočavanje sa ovom tragedijom iz tri aspekta pripovedanja ili ugla lika - majčinog, očevog i naratorke ispričanog u trećem licu. Pratimo razmišljanja Tarine majke Mire, oca Dekija pripovedača, gledamo je njihovim očima, svim tim putevima približavamo se njenoj ličnosti. Kompoziciono knjigu čine priče, pisma što ga dovodi u vezu sa epistolarnim romanima, ali svakako pojačava njegovu ispovednu notu, ponegde poput „Glasova u vetru” Grozdane Olujić lirskog, pomalo fantazmagoričnog romana u kojem se likovi slikaju u susretu sa smrću. Tragika smrti, fatalizma susreta sa njom, univerzalna je tema u književnosti. Kažu da velikog pisca čini to kako piše o tzv. Velikim, večnim temama, kao što su ljubav, smrt, majka, domovina itd, a Vesnu Kapor ovaj roman potvrđuje kao velikog pisca. Prema autorkinim rečima knjiga je nastala nakon susreta sa majkom preminule devojke, te je ovom knjigom na neki način produžila život devojci i uvela je u večni život. Glasovi u vetru romana Kaporove vode unutrašnje monologe kao pisma za onostrano, obraćujući se njoj, devojci, slikaju je kao ličnost iznoseći istine o životu, o nestanku, o večnim pitanjima smisla života i prevelikog bola.
Roman je građen na kontrastu, od motiva života i smrta, preko bučnog i užurbanog grada i Tarine bolnice i umiranja, do formalnog plana, jasno odvojenih delova priče različitih likova, suprotstavljenih boja i svetla i tame, žute boje i plave kao neba dubokog od svih duša odletelih s ovog sveta.Dominantna tema je smrt od koje se beži, dok kao kontrast tome prikazuje život kao večitu zabavu.
Pored već pomenutih glasova, o Tari pričaju mladić s kojim se zabavaljala i sveštenik. U pripovedanju smenjivanje pripovedačkih perpesktiva čini ovaj roman mozaičkom pričom, kako je svaki lik iz svog ugla osvetljava, dobijamo celovitu sliku, u središtu je neizmeran majčinski bol, delovi teksta koje priča narator su i grafički istaknuti, drugačiji od ostalog, svi glasovi se slivaju u jedan i nisu u vetru, oni ostaju zauvek kao živi spomenik devojci.
Pripovedanje počinje Tarinom besedom koju je napisala u srednjoj školi kao sastav, a koji sadrži razmišljanje o priči i pričanju u maniru Ive Andrića mlada devojka se retorički pita: „Be­se­di­ti, zar ni­je je­di­na i več­na čo­ve­ko­va op­se­si­ja?” (5) i ova priča kao Askina igra pred vukom odvlači njenu priču od zaborava.Taj prološki uvod pod naslovom „Peščani sat sipi“, uvodi nas u priču o prolaznosti: „Govoriću o vremenu. Satovi otkucavaju. Neprestano. Časovi sipe.... Nema mesta, gde je čovek disao i prosipao reči, a da nije natopljeno setom ili jadom... Sve počinje žudnjom za večnošću. Za nedostajanjem,”(5). Kritičari su zapazili da iako je ovo knjiga o smrti, ona se samo jednom spominje, ali ovo je i knjiga o životu onih koji ostaju posle smrti bližnjeg i njihovom bolu. Iz ličnog iskustva, kako nije zatvorila prozor sa saosećanje sa ljudima iz svoje okoline ispisala je ove dirljive redove.
            Među bitnim porukama knjige ističe se da čovek u modernom svetu mora da se bori za čovečnost, za čoveka kako je napisala: „Zarobio nas je ovaj vek. Vek moranja. Proširio se kosmos ljudskih saznanja, ali odjek praznine putuje s kraja na kraj sveta... Naše moranje jede naš vek”(6). Svi nešto radimo zato što „moramo“, ona čitaoca iz tog oruđenog sveta, usmerava od jedinke, samoće ka drugom, u saosećanje, u kolektiv i ka bližnjima.
Autopoetičkih određenja ima na više mesta, naratorka se javlja u ulozi nekog ko objašnjava nameru i cilj pisanja i okolnosti kako je nastalo delo, izmičući se iz situacije lika u romanu, dajući nam uvid u drugo vreme u odnosu na radnju romana. Aluzija i citata pored ovog koji upućuje na Mi­lo­ša Cr­njanskog, ima i onih koji upućuju na intertekstualne veze sa An­dri­ćem, Ivanom V. Lalićem, Lor­kom, Mi­o­dra­gom Pa­vlo­vi­ćem.
Ovo nije hibridni tekst, niti antiroman, naginje ka noveli, ali i ka poemi arhaičnom plaču, prema već izrečenim stavovima kritičara, najbliže određenje žanra bilo bi lirski roman, epistolarni jer je pisan u svojevrsnim pismima, tako da se može i dalje analizirati dekonstrukcija žanra romana. Pričom da prevari smrt, autorka knjigeni ne pokušava, zna da je nemoguće, ali pričom uspeva da prevari zaborav, ispisujući ovu svojevrsnu tužbalicu, a može biti i jednostavo, čistu molitvu u suzama.
 





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"