детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДУБОКО НЕБО

 Проф. др Слађана Миленковић

Књига „Небо тако дубоко”, аутора Весне Капор, краћи је лирски роман и доноси универзалне, али и озбиљне теме, прича о трагедији, о младој и прерано преминулој девојци Тари Сеници. Од прве странице је потресан,увлачи у причу као у вртлог осећања, иако нема много радње у смислу да не приповеда о мноштву догађаја, сазнајемо много о одсутном лику, о лику „мртве драге” с тим што она није била ничија драга још, а драга је свима који су је познавали. Говори о губитку ближњих, сусрету људи са смрћу и реакцијама људи, бави се темом самоће у новом веку и бори се против отуђености. Прича о томе како се понашамо када се десе такве ствари, о болу, о самоћи и усамљености након емотивног краха.

Весна Капор поред романа „Небо, тако дубоко” (2021) објавила је и роман „Три самоће” (2010), збирке прича: „По сећању се хода као по месечини” (2014), „Као што и вама желим“ (2016), „Венац за оца” (2018). Овај роман,објавила је Српска књижевна задруга, добио је награде „Меша Селимовић” Компаније „Новости” и „Ђуро Дамјановић” Удружења књижевника Републике Српске. Писац Меша Селимовић, чије име носи награда које припала овом роману, такође, приповеда о теми губитка из мушке перспективе, а Весна Капор слика највећу бол, бол мајке за изгубљеним дететом. У реченици која подстиче на приповедање, у читаоце увлачи осећање бола и подстиче их емпатију: „Где је ту човек? Живот, где је?” некаква је врста лајт-мотива и провлачи се кроз цео роман, у чему се препознаје, и на подстицај ауторке, да је то цитат из романа М. Црњанског Дневник о Чарнојевићу.

Полазећи од стварних личности и догађаја, од болести и смрти девојке која умире млада, са 19 година, почетком 2019, Весна Капорслика суочавање са овом трагедијом из три аспекта приповедања или угла лика - мајчиног, очевог и нараторке испричаног у трећем лицу. Пратимо размишљања Тарине мајке Мире, оца Декија приповедача, гледамо је њиховим очима, свим тим путевима приближавамо се њеној личности. Композиционо књигу чине приче, писма што га доводи у везу са епистоларним романима, али свакако појачава његову исповедну ноту, понегде попут „Гласова у ветру” Гроздане Олујић лирског, помало фантазмагоричног романа у којем се ликови сликају у сусрету са смрћу. Трагика смрти, фатализма сусрета са њом, универзална је тема у књижевности. Кажу да великог писца чини то како пише о тзв. Великим, вечним темама, као што су љубав, смрт, мајка, домовина итд, а Весну Капор овај роман потврђује као великог писца. Према ауторкиним речима књига је настала након сусрета са мајком преминуле девојке, те је овом књигом на неки начин продужила живот девојци и увела је у вечни живот. Гласови у ветру романа Капорове воде унутрашње монологе као писма за онострано, обраћујући се њој, девојци, сликају је као личност износећи истине о животу, о нестанку, о вечним питањима смисла живота и превеликог бола.

Роман је грађен на контрасту, од мотива живота и смрта, преко бучног и ужурбаног града и Тарине болнице и умирања, до формалног плана, јасно одвојених делова приче различитих ликова, супротстављених боја и светла и таме, жуте боје и плаве као неба дубоког од свих душа одлетелих с овог света.Доминантна тема је смрт од које се бежи, док као контраст томе приказује живот као вечиту забаву.

Поред већ поменутих гласова, о Тари причају младић с којим се забаваљала и свештеник. У приповедању смењивање приповедачких перпесктива чини овај роман мозаичком причом, како је сваки лик из свог угла осветљава, добијамо целовиту слику, у средишту је неизмеран мајчински бол, делови текста које прича наратор су и графички истакнути, другачији од осталог, сви гласови се сливају у један и нису у ветру, они остају заувек као живи споменик девојци.

Приповедање почиње Тарином беседом коју је написала у средњој школи као састав, а који садржи размишљање о причи и причању у маниру Иве Андрића млада девојка се реторички пита: „Бе­се­ди­ти, зар ни­је је­ди­на и веч­на чо­ве­ко­ва оп­се­си­ја?” (5) и ова прича као Аскина игра пред вуком одвлачи њену причу од заборава.Тај пролошки увод под насловом „Пешчани сат сипи“, уводи нас у причу о пролазности: „Говорићу о времену. Сатови откуцавају. Непрестано. Часови сипе.... Нема места, где је човек дисао и просипао речи, а да није натопљено сетом или јадом... Све почиње жудњом за вечношћу. За недостајањем,”(5). Критичари су запазили да иако је ово књига о смрти, она се само једном спомиње, али ово је и књига о животу оних који остају после смрти ближњег и њиховом болу. Из личног искуства, како није затворила прозор са саосећање са људима из своје околине исписала је ове дирљиве редове.

            Међу битним порукама књиге истиче се да човек у модерном свету мора да се бори за човечност, за човека како је написала: „Заробио нас је овај век. Век морања. Проширио се космос људских сазнања, али одјек празнине путује с краја на крај света... Наше морање једе наш век”(6). Сви нешто радимо зато што „морамо“, она читаоца из тог оруђеног света, усмерава од јединке, самоће ка другом, у саосећање, у колектив и ка ближњима.

Аутопоетичких одређења има на више места, нараторка се јавља у улози неког ко објашњава намеру и циљ писања и околности како је настало дело, измичући се из ситуације лика у роману, дајући нам увид у друго време у односу на радњу романа. Алузија и цитата поред овог који упућује на Ми­ло­ша Цр­њанског, има и оних који упућују на интертекстуалне везе са Ан­дри­ћем, Иваном В. Лалићем, Лор­ком, Ми­о­дра­гом Па­вло­ви­ћем.

Ово није хибридни текст, нити антироман, нагиње ка новели, али и ка поеми архаичном плачу, према већ изреченим ставовима критичара, најближе одређење жанра било би лирски роман, епистоларни јер је писан у својеврсним писмима, тако да се може и даље анализирати деконструкција жанра романа. Причом да превари смрт, ауторка књигени не покушава, зна да је немогуће, али причом успева да превари заборав, исписујући ову својеврсну тужбалицу, а може бити и једноставо, чисту молитву у сузама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: