|
|
|
ČETRDESETI DAN, NOĆ, TRENUTAK, VEČNOST  | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Četrdeseti dan, noć, trenutak, večnost Dan četrdeseti? Ne, ne postoji vreme. To čega se sećam, to je lepljiva prašina koju sam stresao sa dlanova, privid misli. Da, nosio sam teret vremena i kofer odbačenih stvari koji je nestao. Dan je... ne, ne postoji vreme, to samo sanjam i merim nemerljivo i beskonačno. Ne pamti dečji pogled, sve je maglovito i nejasno. A seća se, seća se i svaki pogled iz utrobe prepričaće, i boje, predmete, ljude - oslikaće rečima. Zabranjeno voće, bekstva, iskradanja, lutanja... Nevini gresi, mladost koja razveje prašinu u vetar. Zlo je nevino i nezvani gost, prekoračilo je prag srca i uspavljuje, budi, uspavljuje, ne da san. Goni i ubrzava, vezuje oči, okameni srce, podli pogled uperi i zaledi. Smrt nije smrt, ali snažno je zakucala na vrata. Zvuk straha razliva se, prvi je put? I beži, od žetve beži, ostavlja klasja da istrule bez mirisa natoljena sivim kapima. Stakleni glas i kikot iza magle. Smrt se ne šali, odjekuju udarci o nagrizla vrata. Pošto niko ne reaguje na udarce, odlazi nevoljno jer shvata da nije čas za nestajanje. Vreme nije izbrojano i peščani sat je prepun i ne curi. Gadosti iz uma klize i raspršuju otrov. Prsti hitro ispisuju uvrede... I laž je da je postojala... Nije to bila iskonska, bila je vrela strast, ljubavi ni traga. Gadost rođena iz prezira i igre, gadost koja je prostrelila varljive zenice. Gadost! Dan je...? Dao bi sve da vreme ne postoji, ali postojalo je. Gadost, poslednji teret prevage na tasu?
|
