детаљ слике: КРК Арт дизајн

Четрдесети дан, ноћ, тренутак, вечност

     Дан четрдесети? Не, не постоји време. То чега се сећам, то је лепљива прашина коју сам стресао са дланова, привид мисли. Да, носио сам терет времена и кофер одбачених ствари који је нестао. Дан је... не, не постоји време, то само сањам и мерим немерљиво и бесконачно.

      Не памти дечји поглед, све је магловито и нејасно. А сећа се, сећа се и сваки поглед из утробе препричаће, и боје, предмете, људе - осликаће речима. Забрањено воће, бекства, искрадања, лутања... Невини греси, младост која развеје прашину у ветар. Зло је невино и незвани гост, прекорачило је праг срца и успављује, буди, успављује, не да сан. Гони и убрзава, везује очи, окамени срце, подли поглед упери и заледи.

       Смрт није смрт, али снажно је закуцала на врата. Звук страха разлива се, први је пут? И бежи, од жетве бежи, оставља класја да иструле без мириса натољена сивим капима. Стаклени глас и кикот иза магле. Смрт се не шали, одјекују ударци о нагризла врата. Пошто нико не реагује на ударце, одлази невољно јер схвата да није час за нестајање. Време није избројано и пешчани сат је препун и не цури.

      Гадости из ума клизе и распршују отров.  Прсти хитро исписују увреде... И лаж је да је постојала... Није то била исконска, била је врела страст, љубави ни трага. Гадост рођена из  презира и игре, гадост која је прострелила варљиве зенице. Гадост!

      Дан је...? Дао би све да време не постоји, али постојало је. Гадост, последњи терет преваге на тасу?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: