detalj slike: KRK Art dizajn

Političar

Bila je hladna decembarska noć i on je kroz prozor gledao kako sneg veje. Jovan Šulajić, predsednik Konzervativne stranke Srbije, polako se spremao za najavljene izbore. Situacija u Srbiji bila je teška: Gomila ljudi ostala je bez posla, međunarodna zajednica se iz sve snage spremala da otme Kosovo, u državi je vladao haos. Bio je profesor Pravnog fakulteta, voljen i poštovan od svih studenata. Vraćao se umoran u svoj topli dom i zagrljaj svoje supruge, iscrpljen od skupštinskih debata. Ankete su govorile da mu rejting raste, da ima velike šanse da pobedi na izborima, pa je i njegova popularnost u narodu rasla iz dana u dan.

Na završnoj godini pravnog fakulteta zagledao se u jednu svoju studentkinju koja je bila bolja od svih, i to ne samo zato što je imala je sve desetke i diplomirala u roku. Umilan glas, veličanstven stas, zanosne obline i duga plava kosa koja bi se njihala vezana u rep dok je ona samouvereno koračala hodnicima fakulteta i gledala oko sebe... Pa ni sam đavo joj ne bi odoleo, a kamoli ugledni profesor pravnog fakulteta! Dok su napuštali kabinet, Jovan je mislio... ne, on je bio siguran da će zauvek pamtiti te trenutke. Profesor Šulajić osećao je da mu je njegova omiljena studentkinja ukazala izuzetnu čast što ga je odabrala za mentora. Tog dana je diplomirala sa čistom desetkom, odbranivši rad pod nazivom „Odnosi međunarodnog prava“. Jovana Malić je zvanično postala diplomirani pravnik.

Posle svega par dana, devojka je primila neočekivani poziv od svog mentora, koji joj se obratio umiljatije nego ikad pre: „Dobar dan Jovana, kako si? Čestitam, kod mene uvek imaš najbolje ocene. Siguran sam da već znaš da sam predsednik stranke... Ako budeš u prilici, navrati kod mene u sedište.“ Jovana je osetila onaj slatki nemir u srcu koji se ne može odbjasniti rečima. Možda hoće da je zaposli u stranci? Možda je upravo ona idealan kadar, novo i mlado lice u politici. Brzo se obukla, slagala majku i oca da žuri na fakultet i, dovoljno vešto da je ne primete, uzela novac za taksi i pojurila napolje, od silnog uzbuđenja zaboravivši da zatvori vrata za sobom. Za volanom je sedeo stariji čovek koji ju je ravnodušnim glasom upitao kuda će. Kada je izgovorila „Ivankovićeva broj 20“, vozač je istog trena prepoznao adresu i široko se osmehnuo. Nije se uzdržao da to ne prokomentariše: „Vidim, idete u Šulajićevu stranku. Da znate, i meni je simpatičan. Kako je samo razbucao onog liberalskog smrada!“

U sedište stranke ušla je dršćući od uzbuđenja i odmah se predstavila sekretarici: „Dobar dan, ja sam Jovana Malić. Imam dogovoren sastanak sa profesorom Šulajićem.“ Na to joj sekretarica ljubazno odgovorila: ,,Da, naravno, izvolte! Sačekajte koji trenutak, gospodin Šulajić će vas uskoro primiti.“ Nije prošao ni ceo minut, a Jovana dobi poziv da uđe u kancelariju. „Dobar dan, Jovana, hoćemo li na vi ili na ti? Sada si pravnik. Malo se šalim, nego, reci mi šta ćeš da popiješ. „Ja bih kafu i sok“ reče ona, a glas joj zadrhta. Nadala se da profesor to nije primetio. „Vidim da si sva uznemirena. Polako, opusti se, nisam ja bauk, pa znamo se već toliko!“ Izgovorivši to, zakikota te, pa nastavi „Jesam političar ali nisam privatno takav kakvim me vidiš ti u skupštini i na fakultetu. Hteo sam s tobom da ozbiljno porazgovaram, treba mi neko mlad i samouveren, kao ti. Da li bi za početak mogla da vodiš omladinu stranke?“ Na te reči Jovana porumene, kao da se zbunila, pa duboko udahnu i odgovori: „Ne znam šta da kažem, to je veliki izazov, a ja se još nisam praktično bavila politikom.“ Dirnut njenom skromnošću, profesor htede da je ohrabri, te joj reče: „Ti si mlada i umećeš sa omladinom. Tvoja koleginica koja je sada na tom položaju kao da više nema energije da pokrene već apatičnu omladinu, a ja u tebi vidim potencijal da ideš dalje. Sigurno i sama vidiš šta se dešava, ili bolje reći, ne dešava društvu, zato su nam potrebni mladi kadrovi.“ Shvatio je da su ove reči uspele da ostvare nameru kada je rekla „Prihvatam“, a nakon kratkog ćutanja dodala „Znate, ne želim da zvuči kao da vam se ulagujem ili nešto slično, ali... vi ste od samog početka bili i ostali moj omiljeni profesor.“ Kao da ga je zbunila ovim rečima, Jovan spusti pogled i nastavi istim tonom, kao da ništa nije čuo: „Počinješ od sutra, Bilja će ti reći šta i kako.“

Jovana je ušla u omladinski pogon stranke i tamo bila prijatno dočekana, ni ne primećujući da je mamila poglede muškog dela omladine. Organizovala je žurke, vodila debate i predsednik je bio zadovoljan. Ipak, sa osećajem stida u grudima, osećala je da njeno srce kuca samo za profesora, mada je znala je da on ima porodicu. Ubrzo je postala portparol stranke i sve češće primala pozive za učešće u brojnim tok-šou emisijama i postala prepoznatljiva u narodu koji se divio njenoj elokvenciji i stavu. Uprkos uspehu koji je, kako joj se činilo, iz dana u dan bivao sve veći, jednog dana došla je uplakana kod predsednika. „Po medijima i po čitavoj stranci se priča da sam vaša ljubavnica. Profesore, ja ne mogu to da izdržim! Šta da kažem roditeljima!?“ Jovan je pozva na ručak, u restoran „Madera“, gde joj reče sa nekom gotovo očinskom toplinom u glasu: „Jovana... Molim te, shvati da ti više nisi moja studentkinja, a ako nešto zaista osećaš prema meni, ne brini, neću se ljutiti na tebe.“ Čim je to izgovorio, ona oseti da joj je pao kamen sa srca i obrisa suze, pa nastavi pažljivo da ga sluša, širom otvorenih očiju koje su se presijavale kao more. „To je normalno, takav je život, sve je politika, i ljubav je politika...“ Nije sačekala da dovrši rečenicu, već mu je širom otvorena srca rekla „Ja bih tako volela da provedem noć sa tobom! Jeste kampanja u toku, ali ja ne mogu da ti odolim, jednostavno ne mogu!“ , pa spusti pogled i dodirnu ga nogom ispod stola.

Oboje su osećali kako im se u srcima razgoreva isti plamen dok su se u Jovanovom automobilu klizili niz ulice, do nekog tajnog mesta za koje je samo on znao. Još nije ni okrenuo ključ, a ona je već počela da ga obasipa poljupcima, a počela je da se svlači čim su ušli u stan. Uz muziku sa radija, tela su polako su krenula da se tope u vrelini sobe. Ludo zaljubljeni jedno u drugo, prepustili su se nagonima. Profesor se uistinu osećao podmlađen, jer dugo nije osetio toplinu svoje supruge. Neko vreme su ležali su u krevetu obavijeni slatkim dahom nesavladanih emocija, a on je posmatrao prolećni vetar koji donosi promenu... promenu vlasti. A u tom vetru, kao u ogledalu, Jovan je mogao da vidi vreme koje je tek dolazilo. Raskrinkanu mrežu kriminala čiji je glavni čvor bio Stevan Mitić koji je sada na vasti, zatim dvadeseti jun 2027. godine i glasačke kutije pune listića koji su mu doneli pobedu, pa dogovor sa Narodnom partijom o formiranju nove vlade, Jovanu kao ministra diplomatije i njih dvoje kako se grle pred kamerama... a onda se vreme premotalo, oči su ponovo videle sadašnjost i nju, mladu i krhku, kako leži kraj njega.

PODELITE OVAJ TEKST NA: