детаљ слике: КРК Арт дизајн

Политичар

Била је хладна децембарска ноћ и он је кроз прозор гледао како снег веје. Јован Шулајић, председник Конзервативне странке Србије, полако се спремао за најављене изборе. Ситуација у Србији била је тешка: Гомила људи остала је без посла, међународна заједница се из све снаге спремала да отме Косово, у држави је владао хаос. Био је професор Правног факултета, вољен и поштован од свих студената. Враћао се уморан у свој топли дом и загрљај своје супруге, исцрпљен од скупштинских дебата. Анкете су говориле да му рејтинг расте, да има велике шансе да победи на изборима, па је и његова популарност у народу расла из дана у дан.

На завршној години правног факултета загледао се у једну своју студенткињу која је била боља од свих, и то не само зато што је имала је све десетке и дипломирала у року. Умилан глас, величанствен стас, заносне облине и дуга плава коса која би се њихала везана у реп док је она самоуверено корачала ходницима факултета и гледала око себе... Па ни сам ђаво јој не би одолео, а камоли угледни професор правног факултета! Док су напуштали кабинет, Јован је мислио... не, он је био сигуран да ће заувек памтити те тренутке. Професор Шулајић осећао је да му је његова омиљена студенткиња указала изузетну част што га је одабрала за ментора. Тог дана је дипломирала са чистом десетком, одбранивши рад под називом „Односи међународног права“. Јована Малић је званично постала дипломирани правник.

После свега пар дана, девојка је примила неочекивани позив од свог ментора, који јој се обратио умиљатије него икад пре: „Добар дан Јована, како си? Честитам, код мене увек имаш најбоље оцене. Сигуран сам да већ знаш да сам председник странке... Ако будеш у прилици, наврати код мене у седиште.“ Јована је осетила онај слатки немир у срцу који се не може одбјаснити речима. Можда хоће да је запосли у странци? Можда је управо она идеалан кадар, ново и младо лице у политици. Брзо се обукла, слагала мајку и оца да жури на факултет и, довољно вешто да је не примете, узела новац за такси и појурила напоље, од силног узбуђења заборавивши да затвори врата за собом. За воланом је седео старији човек који ју је равнодушним гласом упитао куда ће. Када је изговорила „Иванковићева број 20“, возач је истог трена препознао адресу и широко се осмехнуо. Није се уздржао да то не прокоментарише: „Видим, идете у Шулајићеву странку. Да знате, и мени је симпатичан. Како је само разбуцао оног либералског смрада!“

У седиште странке ушла је дршћући од узбуђења и одмах се представила секретарици: „Добар дан, ја сам Јована Малић. Имам договорен састанак са професором Шулајићем.“ На то јој секретарица љубазно одговорила: ,,Да, наравно, изволте! Сачекајте који тренутак, господин Шулајић ће вас ускоро примити.“ Није прошао ни цео минут, а Јована доби позив да уђе у канцеларију. „Добар дан, Јована, хоћемо ли на ви или на ти? Сада си правник. Мало се шалим, него, реци ми шта ћеш да попијеш. „Ја бих кафу и сок“ рече она, а глас јој задрхта. Надала се да професор то није приметио. „Видим да си сва узнемирена. Полако, опусти се, нисам ја баук, па знамо се већ толико!“ Изговоривши то, закикота те, па настави „Јесам политичар али нисам приватно такав каквим ме видиш ти у скупштини и на факултету. Хтео сам с тобом да озбиљно поразговарам, треба ми неко млад и самоуверен, као ти. Да ли би за почетак могла да водиш омладину странке?“ На те речи Јована порумене, као да се збунила, па дубоко удахну и одговори: „Не знам шта да кажем, то је велики изазов, а ја се још нисам практично бавила политиком.“ Дирнут њеном скромношћу, професор хтеде да је охрабри, те јој рече: „Ти си млада и умећеш са омладином. Твоја колегиница која је сада на том положају као да више нема енергије да покрене већ апатичну омладину, а ја у теби видим потенцијал да идеш даље. Сигурно и сама видиш шта се дешава, или боље рећи, не дешава друштву, зато су нам потребни млади кадрови.“ Схватио је да су ове речи успеле да остваре намеру када је рекла „Прихватам“, а након кратког ћутања додала „Знате, не желим да звучи као да вам се улагујем или нешто слично, али... ви сте од самог почетка били и остали мој омиљени професор.“ Као да га је збунила овим речима, Јован спусти поглед и настави истим тоном, као да ништа није чуо: „Почињеш од сутра, Биља ће ти рећи шта и како.“

Јована је ушла у омладински погон странке и тамо била пријатно дочекана, ни не примећујући да је мамила погледе мушког дела омладине. Организовала је журке, водила дебате и председник је био задовољан. Ипак, са осећајем стида у грудима, осећала је да њено срце куца само за професора, мада је знала је да он има породицу. Убрзо је постала портпарол странке и све чешће примала позиве за учешће у бројним ток-шоу емисијама и постала препознатљива у народу који се дивио њеној елоквенцији и ставу. Упркос успеху који је, како јој се чинило, из дана у дан бивао све већи, једног дана дошла је уплакана код председника. „По медијима и по читавој странци се прича да сам ваша љубавница. Професоре, ја не могу то да издржим! Шта да кажем родитељима!?“ Јован је позва на ручак, у ресторан „Мадера“, где јој рече са неком готово очинском топлином у гласу: „Јована... Молим те, схвати да ти више ниси моја студенткиња, а ако нешто заиста осећаш према мени, не брини, нећу се љутити на тебе.“ Чим је то изговорио, она осети да јој је пао камен са срца и обриса сузе, па настави пажљиво да га слуша, широм отворених очију које су се пресијавале као море. „То је нормално, такав је живот, све је политика, и љубав је политика...“ Није сачекала да доврши реченицу, већ му је широм отворена срца рекла „Ја бих тако волела да проведем ноћ са тобом! Јесте кампања у току, али ја не могу да ти одолим, једноставно не могу!“ , па спусти поглед и додирну га ногом испод стола.

Обоје су осећали како им се у срцима разгорева исти пламен док су се у Јовановом аутомобилу клизили низ улице, до неког тајног места за које је само он знао. Још није ни окренуо кључ, а она је већ почела да га обасипа пољупцима, а почела је да се свлачи чим су ушли у стан. Уз музику са радија, тела су полако су кренула да се топе у врелини собе. Лудо заљубљени једно у друго, препустили су се нагонима. Професор се уистину осећао подмлађен, јер дуго није осетио топлину своје супруге. Неко време су лежали су у кревету обавијени слатким дахом несавладаних емоција, а он је посматрао пролећни ветар који доноси промену... промену власти. А у том ветру, као у огледалу, Јован је могао да види време које је тек долазило. Раскринкану мрежу криминала чији је главни чвор био Стеван Митић који је сада на васти, затим двадесети јун 2027. године и гласачке кутије пуне листића који су му донели победу, па договор са Народном партијом о формирању нове владе, Јовану као министра дипломатије и њих двоје како се грле пред камерама... а онда се време премотало, очи су поново виделе садашњост и њу, младу и крхку, како лежи крај њега.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: