detalj slike: KRK Art dizajn

DAVID PROTIV GOLIJATA

Osvanuo dan kada sam silom prilika debitovao u prvoligaškim mečevima i to u jednom od odlučujućih za Partizanov opstanak u elitnoj konkurenciji. Zbog administrativnog propusta uprave naš prvotimac i iskusan bokser Dušan Nešić nije imao pravo nastupa pa sam prva opcija i zamena bio ja.

Već tri puta sam za redom odskočio u levu, za manevar meni lakšu stranu i levim direktom uspešno odbio napad robusnog Nidže.

"Da me ne provali?”- pomislim i za sledeći njegov napad napravim eskivažu sa korakom u desno, ’side step’ što kažu, sa okretom tela. Vidim ga, tako mi je blizu ali on nespretno propada u prazno bez šanse da me dokači. Da bih se osigurao, odlučim da ga odgurnem dalje od sebe pesnicom desne ruke.

'Ako mogu da ga ‘gurnem', što to ne bih uradio po bradi'- prođe mi kroz  glavu?       

Tako mi je blizu. Odgurnem ga u stvari udarim po bradi ne baš nežnim trzajem u trenutku kad sam prebacivao težinu na svoju desnu stajnu nogu i tad odjednom kao da je neko izvukao tepih ispod nogu kapitenu iz Kragujevca.

Na podu je. Sudija me sklanja, broji srušenom bokseru i ja nalazim beli neutralni ugao, prepoznavši u hodu jaknu mog druga Tome koja bačena u oduševljenju leti u vazduhu skoro do ringa. Svi su se uskomešali na tribinama i oko ringa gde dotrčava Buca, moj trener iz juniorskih dana dok ja koristim trenutan prekid borbe za odmor, duboko udišem i izdišem preko potrebni vazduh. Kad su nam se pogledi ukrstili pokazuje mi gestikulaciju levog polaganog školskog direkta što u  prevodu znači da mirno nastavim borbu bez naivnog  zatrčavanja.

Bezbroj navijačkih povika, saveta, ohrabrenja stapaju se u jedan brižni vapaj:

'Da debitant ne podlegne neiskustvu'.

Borba se pojačava obostrano. On da nadoknadi propušteno, ja da sačuvam i potvrdim stečeno. Stenjemo i puca na obe strane, ali meni sad sve ide od ruke. Desnim aperkatom pronalazim pleksus i on se spašava hvatanjem za moja leđa da ne bi posrnuo, jer sam mu udarcem izbio sav vazduh. Uspešno ponavljam taj pokret ponovo i ponovo ali primećujem da nemam više toliko snage da udarim jako kao prvi put kada sam ga propisno 'izduvao'. Pred  kraj borbe zapetljan u klinču, preko ramena protivnika pronalazim pogled svog trenera Pavla Šovljanskog koji sedi ispod mog ugla i napeto prati razvoj događaja. Znam šta hoće da me posavetuje, čitam ga k’o knjigu. Gledamo se u oči tih par sekundi i komuniciramo. Hoću da mu kažem da ne brine da kontrolišem borbu, da sam pribran i svestan svega šta se događa u meču, ali guma je u ustima, a i ne sme se. Imam vremena samo da mu namignem.

Sledeće nedelje na programu je još teži meč.

-‘'Oćeš da prekinemo””?

- pita me trener Pavle Šovljanski posle prve runde u kojoj sam se pošteno naprimao udaraca. Verovatno se kajao što me je uopšte pustio u neravnopravnu borbu sa daleko iskusnijim, nesumnjivo jačim a i primetno težim protivnikom. Ja bih, pravo da vam kažem, da sve ovo maltretiranje prestane. Da olakšam sebi,  i njima ali…sramota me bre. Šta će reći ortaci u kraju, Ivica, Srba, Toma, drugari iz kluba? Bruka je da ti u novinama piše poražen TKO (tehnički nokaut), ili napuštanjem borbe  jer to svi posebno iz bokserskog sveta čitaju ponedeljkom u Sportu a treba ljude u oči gledati posle. ”Ne, ni slučajno”,  izgovaram, odmah hvatajući sebe u laži. Govorim jedno dok mislim sasvim drugačije. Izduvavam otekli nos od udaraca u ponuđen crveni peškir koji vešto krije ‘izlive bokserskih nežnosti’ i već lakše dišem. Bolje mi je.

Kada je merilac vremena u pauzi između prve i druge runde udario čekićem u podnožje gonga, obuzelo me je blaženo osećanje sreće. Sad sigurno znam koliko još vremena ima da se odmaram sedeći na stolici pre početka naredne runde. Čitave tri sekunde. Niko ko nije ulazio u magični četvorougao ne zna koliko puno to može da bude u datom trenutku. Njegov drugi udarac smanjio je vreme odmora na dve sekunde.

"Dobro je, neće ... Neće  još.", pomislih, ne pomerivši se ni za milimetar, udobno naslonjen na zaštitno jastuče u ćošku. Uživao sam na stolici duboko dišući svež vazduh koji se tog podneva širio Tašmajdanskim stadionom i pritom sam jasno mogao da vidim bezbrižnu publiku koja se zabavljala semenkama, iščekujući rasplet:

'Hoće li mali izdržati na nogama do kraja'?

Interesantno čak i za lepu opkladu. Mada su me treneri brisajući znoj sa mojih žgoljavih ramena i vrata požurkivali, dajući poslednja upustva, posle trećeg i poslednjeg upozorenja da je početak blizu, znao sam da imam još vremena za moj odmor.‘Polako bre, ljudi, čemu žurba’, mislim se, sedeći čvrsto na stolici i očekajući zvuk gonga. I čuh ga. Znam da sad ipak moram da ustanem ali opet 'kradem' par sekundi, pripremajući se i istežući umorne mišiće. Prilazim, polako, sredini ringa zauzimajući svoj omiljeni 'Ruski gard'. Sa namerom da privede borbu kraju tamo me je već čekao ukočenog pogleda ratoborni Nazif Gaši.

“Da prekinemo sad, ponovi svoje pitanje trener u pauzi druge i treće runde”.

Pa  jel’ sam ja ovolike batine ‘pojeo’ da bi se sad predao k’o  neka kukavica, mislim se. Dve cele runde pakla. Sad nisam slagao, jer stvarno nisam želeo prekid i predaju jer bi spalo bi da sam za džabe isprebijan. Drugi trener Steva Paljić se slaže sa mnom, nalivajući mi vodu u usta iz plastične čaše.

'Ma gde sad,' samo sam procedio grubo zabivši opran od krvi *mušus u zube. Sisam iz njega preostale kapi sveže vode, žvaćkam ga mekanog i nameštam zub na zub dok prilazim sredini ringa. Moje oružje, brzi levi direkt, me uopšte ne služi, jer ga više guram zbog opšte stegnutosti koja kao da me je okovala, nego što ga resko bacam kako umem, pa ga Prištinac lako blokira. U svakom sudaru sa njim prihvatam žestoku razmenu udaraca u rovovskoj borbi što njemu daleko jačem i iskusnijem više odgovara. Tučem se kao na ulici, umesto da boksujem. Struja mi je nekakva prošla od glave kroz čitavo telo do stopala kad sam primio taj iznenadni direkt kroz ruke, početkom treće runde. Niko pa ni sudija u ringu nije primetio težinu udarca, jer kao što rekoh lice mi je bilo zaklonjeno rukavicama. To me je u prvi mah obradovalo s obzirom da mi je već dva puta bilo brojano. Sledeći  nokdaun značio je automatski  kraj meča, prekid, poniženje što nikako nisam želeo.

U sledećem trenutku sam se našao u ćošku ringa ne svojom voljom primajući seriju udaraca u telo i glavu. Retko uzvraćam, jer se borim za vazduh. Sve mi je teže i gubim kontrolu.

Bože umreću, pomislih. Obuzima me osećaj teške mučnine, bespomoćnosti i usporavanja mišićnih funkcija. Nemam snage da se pomerim iz ugla u kome više  izigravam vreću za udaranje nego ravnopravnog protivnika, iako mi svi moji navijači ispod ringa histerično dovikuju: “Beži iz ćoška Simke, kreći se”!

Kao da ja ne bih ali noge ne slušaju a teške ruke su mi pale skoro na grudi i već vidim njegovu pesnicu kako mi se kao bomba koja pada sa neba približava pre odlučujuće  eksplozije. U nemoći samo sam se opustio spustivši se u polučučanj i opasnost je prošla za trenutak. Veliki promašaj i huk zebnje i straha iz gledališta, a izgledalo je k’o penal ili zicer, što bi se košarkaški reklo. Misleći da je sve to slučajno, harambaša koji je dotad bez problema počistio sve protivnike velter kategorije u državi, sprema se za novi široki kroše, sad sa levom rukom.Namerno puštam desno rame niže otkrivajući bradu, jer me je zatekao u kontra gardu. Onako grogiran počinjem da se 'igram sa vatrom', čekam da krene i nudim mu se. Mozak mi je iznenada proradio kao sat, kao najbolji švajcarski sat na struju. Kod njegovog sledećeg neuspešnog udarca još sam mu zaoblio promašaj mojim pokretom u  gipku elipsu prateći u luku njegovu pesnicu kao da se igram žmurke sa njim, okuražen predhodnom uspešnom eskivažom. Svi su na nogama. Čak i  ja? Najzad sam prestao da se bijem sa očigledno jačim protivnikom i počeo da se nadmećem.

“Beži”! - opet čujem glasove ispod ringa, ali sad ne tako panične kao pre toga. Tada se nešto promenilo. Krenuo sam da radim mimo običaja najpre desnom a ne levom prednjom rukom. Počeo sam da uzvraćam i nemam više snage ni volje za povlačenje unazad. Stao sam na sredinu ringa, ni za 'jotu' nisam ustuknuo uz moje sve češće direkte, koji su mi poslednja nada i odbrana za goli opstanak. Poremetio sam ga i iznenadio. Iz njegovog nosa potekla je krv koja je još više usmerila moje precizne udarce.

“Tako je, desni”! - dreknuo je ispod ringa osetivši iznenadnu šansu za preokret Steva Paljić, drugi trener ustavši sa stolice, kao uostalom sva ustalasala publika na tribinama. Sve je jasno k’o dan, taj  divan oktobarski dan u Beogradu. 'Tresem' desni poslušno i vidim zaustavljenog pogocima zbunjenog snagatora kako se ljulja i nevešto pokriva glavu rukavicama. Oglasio se gong. Kasno je.

“Dobro je, dobro.”Tapšemo se po leđima moj osam godina stariji i skoro toliko kilograma teži protivnik i ja na sredini ringa po završetku ipak zasluženo izgubljenog meča. Gledam ga u otekli nos, koji se skoro slučajno sudario sa mojom glavom kada sam bio stešnjen u uglu. Sudija to 'nije video'. Pozdravljam se sa njegovim trenerom Nimanijem koji me nešto hvali, očinski gleda, brišući mi znoj i krv sa lica (suze će stići kasnije).

Odlično, izdržao sam 'na nogama', mislim se dok se rukujem sa sudijom u belom, koji me je očigledno štitio i odmarao koliko je čovek mogao. Namerno otežem sa izlaskom i sportski pratim pobednika pri izlasku iz ringa, šireći mu teatralno konopce. To bi pre on trebao da uradi kao pobednik, ali ja sam namerno preuzeo taj džentlmenski  gest. U jednom trenutku ostajem sam u ringu jer sam tako na brzinu smislio. Pružam levu ruku ka publici koja me je zdušno bodrila strepeći za moju sudbinu, desna ostaje na grudima kao da govori: Srce za vas.

Prolomio se snažan  i iskren aplauz koji je kao melem pao na moje rane.

Samo sam to hteo.

*Milovan Nikolić , bivši prvotimac BK Radnički K. 

*Nazif Gaši, bivši prvotimac BK Prištine,* zaštita od gume za zube.

PODELITE OVAJ TEKST NA: