детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАВИД ПРОТИВ ГОЛИЈАТА

Освануо дан када сам силом прилика дебитовао у прволигашким мечевима и то у једном од одлучујућих за Партизанов опстанак у елитној конкуренцији. Због административног пропуста управе наш првотимац и искусан боксер Душан Нешић није имао право наступа па сам прва опција и замена био ја.

Већ три пута сам за редом одскочио у леву, за маневар мени лакшу страну и левим директом успешно одбио напад робусног Ниџе.

"Да ме не провали?”- помислим и за следећи његов напад направим ескиважу са кораком у десно, ’сиде степ’ што кажу, са окретом тела. Видим га, тако ми је близу али он неспретно пропада у празно без шансе да ме докачи. Да бих се осигурао, одлучим да га одгурнем даље од себе песницом десне руке.

'Ако могу да га ‘гурнем', што то не бих урадио по бради'- прође ми кроз  главу?       

Тако ми је близу. Одгурнем га у ствари ударим по бради не баш нежним трзајем у тренутку кад сам пребацивао тежину на своју десну стајну ногу и тад одједном као да је неко извукао тепих испод ногу капитену из Крагујевца.

На поду је. Судија ме склања, броји срушеном боксеру и ја налазим бели неутрални угао, препознавши у ходу јакну мог друга Томе која бачена у одушевљењу лети у ваздуху скоро до ринга. Сви су се ускомешали на трибинама и око ринга где дотрчава Буца, мој тренер из јуниорских дана док ја користим тренутан прекид борбе за одмор, дубоко удишем и издишем преко потребни ваздух. Кад су нам се погледи укрстили показује ми гестикулацију левог полаганог школског директа што у  преводу значи да мирно наставим борбу без наивног  затрчавања.

Безброј навијачких повика, савета, охрабрења стапају се у један брижни вапај:

'Да дебитант не подлегне неискуству'.

Борба се појачава обострано. Он да надокнади пропуштено, ја да сачувам и потврдим стечено. Стењемо и пуца на обе стране, али мени сад све иде од руке. Десним аперкатом проналазим плексус и он се спашава хватањем за моја леђа да не би посрнуо, јер сам му ударцем избио сав ваздух. Успешно понављам тај покрет поново и поново али примећујем да немам више толико снаге да ударим јако као први пут када сам га прописно 'издувао'. Пред  крај борбе запетљан у клинчу, преко рамена противника проналазим поглед свог тренера Павла Шовљанског који седи испод мог угла и напето прати развој догађаја. Знам шта хоће да ме посаветује, читам га к’о књигу. Гледамо се у очи тих пар секунди и комуницирамо. Хоћу да му кажем да не брине да контролишем борбу, да сам прибран и свестан свега шта се догађа у мечу, али гума је у устима, а и не сме се. Имам времена само да му намигнем.

Следеће недеље на програму је још тежи меч.

-‘'Оћеш да прекинемо””?

- пита ме тренер Павле Шовљански после прве рунде у којој сам се поштено напримао удараца. Вероватно се кајао што ме је уопште пустио у неравноправну борбу са далеко искуснијим, несумњиво јачим а и приметно тежим противником. Ја бих, право да вам кажем, да све ово малтретирање престане. Да олакшам себи,  и њима али…срамота ме бре. Шта ће рећи ортаци у крају, Ивица, Срба, Тома, другари из клуба? Брука је да ти у новинама пише поражен ТКО (технички нокаут), или напуштањем борбе  јер то сви посебно из боксерског света читају понедељком у Спорту а треба људе у очи гледати после. ”Не, ни случајно”,  изговарам, одмах хватајући себе у лажи. Говорим једно док мислим сасвим другачије. Издувавам отекли нос од удараца у понуђен црвени пешкир који вешто крије ‘изливе боксерских нежности’ и већ лакше дишем. Боље ми је.

Када је мерилац времена у паузи између прве и друге рунде ударио чекићем у подножје гонга, обузело ме је блажено осећање среће. Сад сигурно знам колико још времена има да се одмарам седећи на столици пре почетка наредне рунде. Читаве три секунде. Нико ко није улазио у магични четвороугао не зна колико пуно то може да буде у датом тренутку. Његов други ударац смањио је време одмора на две секунде.

"Добро је, неће ... Неће  још.", помислих, не померивши се ни за милиметар, удобно наслоњен на заштитно јастуче у ћошку. Уживао сам на столици дубоко дишући свеж ваздух који се тог поднева ширио Ташмајданским стадионом и притом сам јасно могао да видим безбрижну публику која се забављала семенкама, ишчекујући расплет:

'Хоће ли мали издржати на ногама до краја'?

Интересантно чак и за лепу опкладу. Мада су ме тренери брисајући зној са мојих жгољавих рамена и врата пожуркивали, дајући последња упуства, после трећег и последњег упозорења да је почетак близу, знао сам да имам још времена за мој одмор.‘Полако бре, људи, чему журба’, мислим се, седећи чврсто на столици и очекајући звук гонга. И чух га. Знам да сад ипак морам да устанем али опет 'крадем' пар секунди, припремајући се и истежући уморне мишиће. Прилазим, полако, средини ринга заузимајући свој омиљени 'Руски гард'. Са намером да приведе борбу крају тамо ме је већ чекао укоченог погледа ратоборни Назиф Гаши.

“Да прекинемо сад, понови своје питање тренер у паузи друге и треће рунде”.

Па  јел’ сам ја оволике батине ‘појео’ да би се сад предао к’о  нека кукавица, мислим се. Две целе рунде пакла. Сад нисам слагао, јер стварно нисам желео прекид и предају јер би спало би да сам за џабе испребијан. Други тренер Стева Паљић се слаже са мном, наливајући ми воду у уста из пластичне чаше.

'Ма где сад,' само сам процедио грубо забивши опран од крви *мушус у зубе. Сисам из њега преостале капи свеже воде, жваћкам га меканог и намештам зуб на зуб док прилазим средини ринга. Моје оружје, брзи леви директ, ме уопште не служи, јер га више гурам због опште стегнутости која као да ме је оковала, него што га реско бацам како умем, па га Приштинац лако блокира. У сваком судару са њим прихватам жестоку размену удараца у рововској борби што њему далеко јачем и искуснијем више одговара. Тучем се као на улици, уместо да боксујем. Струја ми је некаква прошла од главе кроз читаво тело до стопала кад сам примио тај изненадни директ кроз руке, почетком треће рунде. Нико па ни судија у рингу није приметио тежину ударца, јер као што рекох лице ми је било заклоњено рукавицама. То ме је у први мах обрадовало с обзиром да ми је већ два пута било бројано. Следећи  нокдаун значио је аутоматски  крај меча, прекид, понижење што никако нисам желео.

У следећем тренутку сам се нашао у ћошку ринга не својом вољом примајући серију удараца у тело и главу. Ретко узвраћам, јер се борим за ваздух. Све ми је теже и губим контролу.

Боже умрећу, помислих. Обузима ме осећај тешке мучнине, беспомоћности и успоравања мишићних функција. Немам снаге да се померим из угла у коме више  изигравам врећу за ударање него равноправног противника, иако ми сви моји навијачи испод ринга хистерично довикују: “Бежи из ћошка Симке, крећи се”!

Као да ја не бих али ноге не слушају а тешке руке су ми пале скоро на груди и већ видим његову песницу како ми се као бомба која пада са неба приближава пре одлучујуће  експлозије. У немоћи само сам се опустио спустивши се у получучањ и опасност је прошла за тренутак. Велики промашај и хук зебње и страха из гледалишта, а изгледало је к’о пенал или зицер, што би се кошаркашки рекло. Мислећи да је све то случајно, харамбаша који је дотад без проблема почистио све противнике велтер категорије у држави, спрема се за нови широки кроше, сад са левом руком.Намерно пуштам десно раме ниже откривајући браду, јер ме је затекао у контра гарду. Онако грогиран почињем да се 'играм са ватром', чекам да крене и нудим му се. Мозак ми је изненада прорадио као сат, као најбољи швајцарски сат на струју. Код његовог следећег неуспешног ударца још сам му заоблио промашај мојим покретом у  гипку елипсу пратећи у луку његову песницу као да се играм жмурке са њим, окуражен предходном успешном ескиважом. Сви су на ногама. Чак и  ја? Најзад сам престао да се бијем са очигледно јачим противником и почео да се надмећем.

“Бежи”! - опет чујем гласове испод ринга, али сад не тако паничне као пре тога. Тада се нешто променило. Кренуо сам да радим мимо обичаја најпре десном а не левом предњом руком. Почео сам да узвраћам и немам више снаге ни воље за повлачење уназад. Стао сам на средину ринга, ни за 'јоту' нисам устукнуо уз моје све чешће директе, који су ми последња нада и одбрана за голи опстанак. Пореметио сам га и изненадио. Из његовог носа потекла је крв која је још више усмерила моје прецизне ударце.

“Тако је, десни”! - дрекнуо је испод ринга осетивши изненадну шансу за преокрет Стева Паљић, други тренер уставши са столице, као уосталом сва усталасала публика на трибинама. Све је јасно к’о дан, тај  диван октобарски дан у Београду. 'Тресем' десни послушно и видим заустављеног погоцима збуњеног снагатора како се љуља и невешто покрива главу рукавицама. Огласио се гонг. Касно је.

“Добро је, добро.”Тапшемо се по леђима мој осам година старији и скоро толико килограма тежи противник и ја на средини ринга по завршетку ипак заслужено изгубљеног меча. Гледам га у отекли нос, који се скоро случајно сударио са мојом главом када сам био стешњен у углу. Судија то 'није видео'. Поздрављам се са његовим тренером Ниманијем који ме нешто хвали, очински гледа, бришући ми зној и крв са лица (сузе ће стићи касније).

Одлично, издржао сам 'на ногама', мислим се док се рукујем са судијом у белом, који ме је очигледно штитио и одмарао колико је човек могао. Намерно отежем са изласком и спортски пратим победника при изласку из ринга, ширећи му театрално конопце. То би пре он требао да уради као победник, али ја сам намерно преузео тај џентлменски  гест. У једном тренутку остајем сам у рингу јер сам тако на брзину смислио. Пружам леву руку ка публици која ме је здушно бодрила стрепећи за моју судбину, десна остаје на грудима као да говори: Срце за вас.

Проломио се снажан  и искрен аплауз који је као мелем пао на моје ране.

Само сам то хтео.

*Милован Николић , бивши првотимац БК Раднички К. 

*Назиф Гаши, бивши првотимац БК Приштине,* заштита од гуме за зубе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: