detalj slike: KRK Art dizajn

JASMININE CIPELICE 

Jutro je. Sunce je pospano zijevnulo i još u pidžami se popelo na vrh neba i posmatralo kako se budi grad. Neki su odlazili na posao, neki u školu, neki u trgovinu, a neki su spavali. Jedna od tih spavalica bila je i Jasmina, djevojčica sa najljepšom mašnicom u kosi i najljepšim okicama u cijelom 6-b. Još uvijek se meškoljila u krevetu. Smiješila se. Sigurno je nešto sanjala, mislite li i vi ? Neko će reći da je lijena i da samo spava. Ne, nije lijena već voli da sanja, kako na javi, tako i u snu. Ubrzo je neko pokucao na vrata „Kuc – kuc “ – nježno se spustila kvaka, a iza ćoška vrata proviri glava mame Biljane koja je zacvrkutala svojoj mezimici da ustane jer mora školi da hita, zakasniće!                 

„Joj mama pa jel baš moram? “ – rekla je protežući se. „Moraš srce, sestra ti je već spremna“ odgovori joj mama. „Znala sam“ – rekla je ustajuću iz kreveta. Ubrzo je nazula klompice i otišla je da pere zubiće. Mislila je da joj je dosta škole te da bi bilo najbolje da može da leti kako bi uspjela da što prije završi sve svoje  obaveze.                       

„Ja sam samo dijete, kome treba škola ?“ promrljala je. Polagano se obukla, uzela torbu i izašla iz stana. Ispred lifta je čekala njena sestra Maja koja je odmah krenula da joj govori kako je lijena, kako se mora ići u školu, kako mora paziti na kilažu itd. Kilažu? Da nisam vam rekao drugarići da je Jasmina bila buca, da je voljela sve vrste slatkiša i razne delicije, a njena sestra Maja je bila sušta suprotnost mršava  i obožavala je školu. Čim su izašli iz lifta odmah je Jasmina rekla sestri da joj uzme torbu jer joj je teška. Tako je do škole Maja išla sa dvije torbe, a Jasmina je išla sa rukama u džepovima. Na časovima uglavnom je spavala ili crtala. Nastavnica kada je prozove govorila je da ništa ne zna, da nije imala vremena da nauči jer je išla kod zubara ili kod doktora za oči, a nekad ju je i Maja spašavala. Mislila je o tome kako bi bilo super da djeca mogu da lete, da su kuće od čokolade, da se samo igraju i da ništa ne rade. Nije ni čula kada se čas završio jer je zaspala na času geografije. „Ustani lijenivice jedna!“ rekla joj je sestra. „Šta je? Zašto me budiš ? Gdje sam ?“ upita je mrzovoljno. Maja je samo odrično klimnula glavom i uhvatila je za rukav. „Idemo kući“ rekla je. Tako su i krenule kući i naravno Maja je nosila obe torbe, a Jasmina je gledala  po radnjama. „Stani Majo, stani!“ – rekla je Jasmina.  Stala je Jasmina ispred prodavnice sa cipelama jer je vidjela prelijepe crvene lakovane cipelice. „Jao kako su divne, divne su! Jel znaš ti da se u ovim cipelama može letjeti? “ rekla je ushićeno.  „Ne postoje cipele u kojima može da se leti!“ odgovori Maja.

Ubrzo su stigle kući. Jasmina je obavijestila čitavu zgradu kako je vidjela jako lijepa cipelice. Naravno rekla je i mami. Mama je svojoj mezimici obećala da će sutra da joj kupi cipelice. „Ura, ura“ veselo je trčala po kući. „Mama jel ti znaš da se u tim cipelama može i da leti!“  „Da se leti“ nasmijala se majka iako je znala da Jasmina ima bujnu maštu i da će sve uraditi kako bi dobila ono šta želi. „Pa znaš one imaju rakete dole i tada ću moći da stignem svugdje i da ne kasnim. Moći ću da svratim do pekare i u slastičarnu kod čika Rame da i tamo nešto gricnem“ Na to je Maja ustala od stola i rekla da ne može da sluša gluposti i da ide u svoju sobu. Noć je prekrila grad i sva dobra djeca su spavala. Maja je prva zaspala, a Jasmina je bila blizu prvog sna. Pokrila se dekicom sa medama i zatvorila oči. Nakon par minuta je začula kljucanje na staklu prozora. Jasmina je prvo otvorila jedno oko, pa drugo i vidjela je golubakako u kljunu nosi one lijepe crvene cipelice. Prvo nije vjerovala pa je polagano prišla prozoru da vidi i kad ono stvarno su bile one cipelice. „Ura, ura“ krenula je da skače  po sobi. „Psst, ako budeš galamila neću moći da ti dam cipelice jer će prvo da probudiš seku, a onda i ostale ukućane. Ove  cipele su stvarno leteće i nisi ništa izmislila“ reče joj golub. „Kako to?“ nastavi ona. „Pa lijepo, kad ih obuješ ideš gdje te srce vuče“ golub joj odgovori. „Ura, baš sam takve željela!“ rekla je Jasmina. „Samo pazi jer i cipele traže nešto od tebe“ rekao je golub „Šta ?“ upita Jasmina začuđeno.

„Ako ih obuješ nikada više nećeš moći da vidiš mamu, tatu i seku Maju“ reče golub ozbiljnog lica. Jasmina je zaćutala, pogledala je cipelice i rekla je golubu „Hvala tebi dragi moj golube, iako bih voljela  da imam te cipelice meni su preči moji najdraži jer ako i ponekad zakasnim stići ću, a oni koji me vole neće se ljutiti“ Golub kada je to čuo samo je dva puta mahnuo krilima i izgubio se u noći.

PODELITE OVAJ TEKST NA: