детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈАСМИНИНЕ ЦИПЕЛИЦЕ 

Јутро је. Сунце је поспано зијевнуло и још у пиџами се попело на врх неба и посматрало како се буди град. Неки су одлазили на посао, неки у школу, неки у трговину, а неки су спавали. Једна од тих спавалица била је и Јасмина, дјевојчица са најљепшом машницом у коси и најљепшим окицама у цијелом 6-б. Још увијек се мешкољила у кревету. Смијешила се. Сигурно је нешто сањала, мислите ли и ви ? Неко ће рећи да је лијена и да само спава. Не, није лијена већ воли да сања, како на јави, тако и у сну. Убрзо је неко покуцао на врата „Куц – куц “ – њежно се спустила квака, а иза ћошка врата провири глава маме Биљане која је зацвркутала својој мезимици да устане јер мора школи да хита, закасниће!                 

„Јој мама па јел баш морам? “ – рекла је протежући се. „Мораш срце, сестра ти је већ спремна“ одговори јој мама. „Знала сам“ – рекла је устајућу из кревета. Убрзо је назула кломпице и отишла је да пере зубиће. Мислила је да јој је доста школе те да би било најбоље да може да лети како би успјела да што прије заврши све своје  обавезе.                       

„Ја сам само дијете, коме треба школа ?“ промрљала је. Полагано се обукла, узела торбу и изашла из стана. Испред лифта је чекала њена сестра Маја која је одмах кренула да јој говори како је лијена, како се мора ићи у школу, како мора пазити на килажу итд. Килажу? Да нисам вам рекао другарићи да је Јасмина била буца, да је вољела све врсте слаткиша и разне делиције, а њена сестра Маја је била сушта супротност мршава  и обожавала је школу. Чим су изашли из лифта одмах је Јасмина рекла сестри да јој узме торбу јер јој је тешка. Тако је до школе Маја ишла са двије торбе, а Јасмина је ишла са рукама у џеповима. На часовима углавном је спавала или цртала. Наставница када је прозове говорила је да ништа не зна, да није имала времена да научи јер је ишла код зубара или код доктора за очи, а некад ју је и Маја спашавала. Мислила је о томе како би било супер да дјеца могу да лете, да су куће од чоколаде, да се само играју и да ништа не раде. Није ни чула када се час завршио јер је заспала на часу географије. „Устани лијенивице једна!“ рекла јој је сестра. „Шта је? Зашто ме будиш ? Гдје сам ?“ упита је мрзовољно. Маја је само одрично климнула главом и ухватила је за рукав. „Идемо кући“ рекла је. Тако су и кренуле кући и наравно Маја је носила обе торбе, а Јасмина је гледала  по радњама. „Стани Мајо, стани!“ – рекла је Јасмина.  Стала је Јасмина испред продавнице са ципелама јер је видјела прелијепе црвене лаковане ципелице. „Јао како су дивне, дивне су! Јел знаш ти да се у овим ципелама може летјети? “ рекла је усхићено.  „Не постоје ципеле у којима може да се лети!“ одговори Маја.

Убрзо су стигле кући. Јасмина је обавијестила читаву зграду како је видјела јако лијепа ципелице. Наравно рекла је и мами. Мама је својој мезимици обећала да ће сутра да јој купи ципелице. „Ура, ура“ весело је трчала по кући. „Мама јел ти знаш да се у тим ципелама може и да лети!“  „Да се лети“ насмијала се мајка иако је знала да Јасмина има бујну машту и да ће све урадити како би добила оно шта жели. „Па знаш оне имају ракете доле и тада ћу моћи да стигнем свугдје и да не касним. Моћи ћу да свратим до пекаре и у сластичарну код чика Раме да и тамо нешто грицнем“ На то је Маја устала од стола и рекла да не може да слуша глупости и да иде у своју собу. Ноћ је прекрила град и сва добра дјеца су спавала. Маја је прва заспала, а Јасмина је била близу првог сна. Покрила се декицом са медама и затворила очи. Након пар минута је зачула кљуцање на стаклу прозора. Јасмина је прво отворила једно око, па друго и видјела је голубакакo у кљуну носи оне лијепе црвене ципелице. Прво није вјеровала па је полагано пришла прозору да види и кад оно стварно су биле оне ципелице. „Ура, ура“ кренула је да скаче  по соби. „Псст, ако будеш галамила нећу моћи да ти дам ципелице јер ће прво да пробудиш секу, а онда и остале укућане. Ове  ципеле су стварно летеће и ниси ништа измислила“ рече јој голуб. „Како то?“ настави она. „Па лијепо, кад их обујеш идеш гдје те срце вуче“ голуб јој одговори. „Ура, баш сам такве жељела!“ рекла је Јасмина. „Само пази јер и ципеле траже нешто од тебе“ рекао је голуб „Шта ?“ упита Јасмина зачуђено.

„Ако их обујеш никада више нећеш моћи да видиш маму, тату и секу Мају“ рече голуб озбиљног лица. Јасмина је заћутала, погледала је ципелице и рекла је голубу „Хвала теби драги мој голубе, иако бих вољела  да имам те ципелице мени су пречи моји најдражи јер ако и понекад закасним стићи ћу, а они који ме воле неће се љутити“ Голуб када је то чуо само је два пута махнуо крилима и изгубио се у ноћи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: