NE TAKO KRATKA PRIČA O BENDU B. HILS  

Predrag Jakšić - Karlo

ŠTO BAŠ SAD O B. HILSIMA?

Za nešto više od dva meseca biće 25 godina od kada je bend B.Hils prestao da svira. Poslednju probu imali smo u februaru 1999. godina. Nekoliko dana pre agresije NATO pakta, Evropske unije i SAD na Srbiju i Crnu Goru imali smo zakazanu probu u studiju za vežbanje u Dobrovoljačkoj ulici u Zemunu. Nismo je održali jer je bilo izvesno da će nas bombardovati i nije nam bilo do sviranja. Nismo se više skupljali i to je bilo to.

„TESTO“ I „OČEVI OSNIVAČI“

B. Hils je osnovan u Staroj Pazovi negde polovinom 1994. godine. To baš i nije precizno odredivo jer je i bend došao kao proizvod višegodišnjih raznih javnih kulturnih i umetničkih aktivnosti nas četvorice koji smo bend i osnovali. Tako je ovom bendu prethodio producentski rad na organizovanju većeg broja koncerata i kulturnih manifestacija. Pre svih, moj brat Mića Jakšić je bio vrlo sposoban organizator, više desetina koncerata je organizovao širom zemlje, ukljućujući i poslednji koncert Kud Idojota u Srbiji pre početka rata 1991. godine (koji je nakon nekih sat vremena prekinut upadom policije u staropazovačku pozorišnu salu gde se svirka održavala), zatim veliku turneju alternativnih bendova po svim većim gradovima u Vojvodini (sa završnim koncertom u KST u Beogradu), pod nazivom „Dobri bendovi Vojvodine“, kao i „Karlo rekords festival“ u KST u Beogradu, na kom je svoju prvu svirku imao bend Plejboj (kada je i dobio ovo ime), a svirali su i Overdoz, Badvajzer, Direktori... Goran Jović je, takođe, organizovao dosta događaja, uključujući i veliki koncert Električnog orgazma u Staroj Pazovi. Ja sam se bavio video produkcijom, što snimanjem neke vrste dokumentarnih emisija, više lokalnih hronika (često zajedno sa prijateljem, sada pokojnim, Milošem Kresojom) koje su, danas bismo to rekli, tretirale razne sociološke fenomene i zanimljive osobe iz naše sredine ali u vrlo kreativnim dramaturškim formama i nekada po idejama raznih ljudi sa kojima sam se družio, što dokumentovanjem rok koncerata u Staroj Pazovi, ali i u Beogradu (pre svega u kultnim mestima kao što su Dadov, SKC i KST), dok sam sa Kresojom, snimio i dugometražni video film „Jugoistočno od Raja“, po mom scenariju i u njegovoj režiji. Sa njim sa imao i bend Udruženje za uništenje, a pored nas dvojice u njemu su bili Mića i Nenad Damjanović Šiki.

Mića i ja smo 1992. osnovali muzičku izdavačku kuća „Karlo rekords“ i izdali desetak vrlo značajnih ploča alternativnog roka (Direkotri, Dža ili Bu, Eva Braun, Generacija bez budućnosti, Napred u prošlost, 16h8h23...). Izdavačka kuća je postojala par godina, a 1992. proglašena je, u nezavisnim medijima, za nabolju izdavačku kuću u Srbiji. Braća Jović, Goran i Miloš, osnovali su „Migos kompani“, i zajedno sa „Karlo rekordsom“ objavili treći album benda Roze Poze, a kasnije je Goran osnovao i „Elektrik rekords“. Takođe, sva četvorica smo imali i novinarsko iskustvo, Mića je radio za nekoliko radio stanica (RSP, Studio B, B92...), Goran takođe, Miloš je godinama vikendom vodio višesatnu emisiju na Radio Staroj Pazovi, a kasnije i na drugim radio stanicama, ja sam imao redovnu emisiju o srpskoj alterantivnoj rok muzici na Radio Inđiji. Pokrenuli smo, tako, svi zajedno i nezavisnu radio stanicu „Karlo-Migos radio“, koja je emitovana u kasnim večernjim i noćnim časovima na od nas zakupljenim frekvecijama Radio Stare Pazove. Pokrenut je i časopisa „Sinhro – staropazovačke novine“, Mića je bio glavni urednik, a nas trojica smo se bavili uređivačkim poslovima. Osnovali smo i Staropazovački omladinski teartar sa kojim smo gostovali po Srbiji, a prvi komad koji je postavlje bio je tekst „Dupljaci“, srpskog pisca Dragiše Kašikovića, zverski ubijenog od strane UDBE u Čikagu sedamdesetih godina prošlog veka. To je bila praizvedba ovog značajnog srpskog dramskog teksta. Mića je imao i iskustvo basiste i tekstopisca benda Ana Karenjina, ja sam se takođe bavio pisanjem tekstova za rok pesme, uključujući tu i pesmu „Vojvodina zove“ (na muziku Kleša) koja je pratila pomenutu turneju Dobri bendovi Srbije, i za koju je snimljen i video spot u Zrenjaninu. Miloš je, pak, u B. Hils došao iz benda Šlajm, a on i ja smo takođe, svaki za sebe, imali i zavidno di-džej rok iskustvo. Sve je to bilo „testo“ iz kog je narastao B. Hils.

Prvi album B. Hilsa – „Fruška Gora Pobediti Mora!“

PRVI SASTAV

Taj prvi sastav B. Hilsa činili su, tako, Mića Jakšić, Goran Jović, Miloš Jović Fafko i ja, Karlo. Ideja o bendu je nastala nakon što je Goran doneo jedan tekst koji nam se svideo, pa je svaki od nas trojice napisao još po jednu strofu na Goranovu prvu i tako je nastala prva pesma B. Hilsa, koju smo nazvali „I petokraka“. To je bio koncept snažne i oštre ironije, a bend smo stoga prvobitno i krstili imenom od 11 reči (Prvi pravi srpski ženski rok bend Kakadu luk iz Stare Pazove), ironično se odnoseći prema raznim društvenim agendama koje su nam već tada uveliko nametane u miksu sa pljačkaškom i izdajničkom politikom režima kog je narod zvao „banda crvena“, a sve ne bi li se pokazalo „ko ima duži“.

Prvu svirku smo održali u Golubincima u tamošnjem Domu kulture, a prve snimke, tačnije pet svojevrsnih koautorski pesama (pesme s našim stihovima i tuđom, izuzetno poznatom, muzikom) snimili smo uživo za jedan dan u studiju „Do-re-mi“ u Novom Sadu, uz neizmernu pomoć Acka Zarića iz grupe 16h8h23 i producenta Peđe Pejića. Tada je snimljena i pesma „Šeron Ston“ po tekstu naše drugarice Dace iz Nove Pazove, kao i pesma „Vens-Oven“ za koju je stihove napisao Miloš („...Izlaze sa sednice / Daju izjave za štampu / A kada pokupe dnevnice / Pooštriće nam rampu...“). U ostalim pesmama je bilo još i Goranovih, Mićinih i mojih stihova. Drugar Gaša nam je svojim imitatorskim sposobnostima pomogao u pesmi „Crveno (je boja Srbije)“. Zanimljivo je da su ovi snimci nastali istog dana kada je, u jutarnjim satima, u ovom studiju završeno miksovanje sada već kultnog albuma „Gledajući u mrak“ grupe Džukele.

Nakon nekoliko svirki, uključujući i veliki koncert u Sokolskom domu u Staroj Pazovi za koji smo, što je danas zaista neverevatan podatak, prodali gotovo 400 karata, snimili smo album „Fruška Gora Pobediti Mora!“ u studiju „Adam“ u Beogradu, bivšeg gitariste benda Toni Montano. Ovaj studio se vrlo brzo nakon našeg snimanja ugasio, i mislim da je naš album poslednji koji je tu snimljen. Beogradski rok boem Predrag Gucelj Guca je bio snimatelj i producent, a pomogao je dosta i gitarski. Na albumu pomoć u pevanju pružile su nam Tijana, Tina i Laura, kao i Viktor Cerovski sa kojim sam akapela otpevao našu mini verziju pesme „Cool Thing“ benda Sonik Jut. Ponovo smo ogromnu sviračku pomoć imali od Acka iz benda 16h8h23, čoveka koji je savršeno svirao, ali i lupao, šta god da je bilo potrebno. Sa tog albuma možda se izdvoja pesma „Žito“, no subjektivan sam pa ni ne mogu realno da procenim. Pre objavljivanja albuma bend je promenio ime u Beverli Hils ironično se odnoseći prema zaglupljujućoj tinejdžerskoj televizijskoj seriji i srpskoj tranzicionoj stvarnosti. Svirali smo još nekoliko svirki u ovoj postavi, uključujući i zajedničku u holu Bele zgrade u Staroj Pazovi tokom 1995. godine, kada su nam gosti bili bendovi Oružjem protivu otmičara, koji je par meseci ranije izdao svoj prvi album i napravio pravu histeriju na rok sceni Srbije, te Laki pingvini, bend koji je promovisao povratnički album „Stereo“. U tom prvom i drugom periodu benda mnogo je muzičara sviralo sa nama - Fjodor, Pera Ilijin, Miša, Gale, Dejan, Bambus, Nebojša i zaista još mnogo njih, pa ukoliko bih se usudio da sve nabrajam siguran sam da bih zaboravio nekoga.

Posle svirke – Oružjem protivu otmičara i B. Hils

DRUGA POSTAVA

Ubrzo su iz benda otišli Mića i Goran, a na gitaru je došao Jova Nikolić iz benda Fer plej, te na bubnjeve Dragan Pobrić Pobra nekadašnji član benda 16h8h23. Muku smo mučili sa basistima. Verovatno smo na svakoj svirci imali nekoga drugog na basu, i to uglavnom pozajmljenog iz kog drugarskog benda, jer je tada postojala ozbiljna alternativna rok scena u mnogim gradovima Srbije uključujući i Pazovu. U tom se periodu izdvaja svirka krajem oktobra 1996. godine pred oko 150.000 ljudi na Trgu republike u Beogradu, održana pre mitinga koalicije Zajedno, kada su se mnogi uplašili i odbili da sviraju, a svirali smo Rambo Amadeus, Eva Braun i mi. Odsvirali smo dve pesme, našu „Ja te volim najviše na svetu“ i pesmu grupe Revolveri „Nema povlačenja, nema predaje“. Pored Jove na gitari, Pobre na bubnju, Miloša i mene za mikrofonima, na basu je bio Ćulavi, nekadašnji član benda Infarkt. Zanimljivo je da smo ga pokupili kada smo krenuli za Beograd na svirku, te da smo stali u jednu prostoriju za vežbu (čini mi se benda Pešački prelaz) u Novoj Pazovi da bi Ćulavi sa nama bar jednom pre nastupa odsvirao ove dve stvari, jer ovu našu nikada ranije nije ni čuo.

Sledilo je nekoliko veoma dobrih svirki uključujući one na Koncertu godine u Novom Sadu na Spensu, na Gitarijadi u Inđiji, u Sokoloskom domu u Staroj Pazovi sa bendovima Ateist rep i Prijatelji Porše Lin, te zaista sjajna svirka u okviru trodnevnog BG rok festa u Domu omladine u Beogradu, koju su organizovali Mića i Sale Simić sa svojom etiketom „Pop kultura“, dok je festival direktno prenošen na Televiziji Studio B. Tada je u Beogradu sa nama već bio Nikola Raonić, svirali samo sa dve gitare i bili smo mnogo čvršći. U Novom Sadu i u Beogradu na basu je sa nama bio Peda iz Pešačkog prelaza, dok je u Inđiji bas svirao momak čije sam ime zaboravio, no znam da je kao zamena svirao sa raznim metal bendovima, uključujući Bladbet iz Beograda. U Inđiji smo imali omanji sukob sa lokalnim „vona bi“ skinhedsima, tačnije Jova je bio na njihovom udaru, ali na njihovu sreću to nije eskaliralo inače bismo im polomili kosti. U Novom Sadu prvi put smo odsvirali pesmu „Liga bez briga“ posvećenu divoti izbornog sistema u kome ni vlast ni lažna opozicija nisu mogli da izgube ono što su želeli, a u Domu omladine premijerno smo izveli stvar „Zvezda je život“. Različite smo akcije imali tada (snimanje himne za lokalni košarkaški klub OKK Stara Pazova; snimanje songova za pozorišnu predstavu „Siroti mali hrčki“...), na različitim mestima svirali i održavali probe. U jednom momentu sa nama je kao gost bio i naš veliki prijatelj, a sada pokojni, Željko Nikolić, rok legenda i frontmen benda Roze Poze.

Tokom 1997. godine B. Hils je učestvovao u snimanju pesme „Glas (Ajmo, ajde, svi u napad)“, koju je producirao Duda Bezuha, u studiju Kazablanka u Beogradu, kao i video spota za ovu pesmu po ulicama Beograda, zajedno sa bendovima Dža ili Bu, Del Arno Bend, Blok aut, Familija, Roze poze, Direktori... Miloš i ja tu, između ostalog, pevamo stihove: „Svaki dan u mirni napad / Šetnjom izlazim u grad“.

U studiju „Kazablanka“ – snimanje pesme „Glas“

POSLEDNjA FAZA

Tada je već počela poslednja faza našeg benda. Napravili smo nekoliko novih pesama („Cena“, „Citat“, „Ker“) i odsvirali smo još par koncerata pre nego što je došao kraj. U sećanju su mi dve zajedničke svirke sa bendom Pešački prelaz. Jedna na njihovom domaćem terenu u Pabu u Novoj Pazovi, druga kod nas u Staroj Pazovi u kultnom mestu tadašnjih rokera i bluzera, u bircuzu Big blu. To je bilo izuzetno mesto, kad je svirka uvek je bilo krcato, da ne poveruje čovek koliko mnogo ljudi može da stane u tako mali prostor. Zidovi su bili prekriveni izuzetnim muralima pazovačke slikarke Nataše Vuković, i ti kosi, iscrtani zidovi kao u dubinama nekog utripovanog okeana i strme uske stepenice su davali neki poseban osećaj pritiska i energije. Na svirci u Pabu na basu je bio momak iz benda Hoverkraft koji je za tu priliku imenovan kao Tata Džim (shodno alijasima koje smo davali jedan drugome u zavisnosti od prilike), dok je Peda iz Pešačkog prelaza bio na basu u Staroj Pazovi kada smo jedini put i odsvirali našu pesmu „Vrata“ sa meni dragim stihovima: „To što ti trebam, čini ti se sad, / Šta će ti čovek odsutan“.

Nešto ranije sa bendom Mikija Bukarice koji se zvao Severna Koreja snimljena je u studiju „Dum Dum“ kod Pavketa u Novom Sadu pesma „Tiranine“, za koju je Miki napisao i muziku i stihove („...bezbožniče, paganine... sve si srpske postojbine prodao za pare fine...“). Ova pesma je jednom izvedena javno, i to na zajedničkoj svirci u nekom dupke punom studentskom prostoru u Nišu. Ja sam pevao, Miki je svirao gitaru, sada pokojni Vlada iz Severene Koreje lupao je bubnjeve, a bas je svirao Đura, vođa kultnog beogradskog benda Overdoz. Na koncertu su svirali i Goblini, Robin Hud, Drakula iz Direktora, Dražen iz Petra Pana i drugi.

Nismo od tada radili nešto intenzivno. Povremeno, čak retko bismo se nalazili, bilo zbog probe kojih je bilo sve manje, bilo zbog svirke. U jednom momentu izgledalo je kao da više ni nećemo svirati. Jova je čak prodao gitaru, a ja sam poludeo kada sam to čuo. U oglasima sam kupio neku polovnu za 100 maraka i naterao ga da na njoj proizvede isti zvuk kakav je čarobnjački pravio na onoj svojoj. Uspeo je naravno jer je zaista i bio čarobnjak za gitaru.

Poslednji nastup B. Hils je imao na Trgu republike, tada već preimenovanom u Trg slobode. To je bila zajednička svirka za proslavu Srpske nove godine. Svi živi su tu svirali, a sećam se Darkvud daba kao jednog od bendova koji je nastupio nešto odmah posle nas. Odsvirali smo pet pesama. Jova i Nikola na gitarama, Pobra na bubnju, Miloš i ja za mikrofonima, dok je na basu prvi put sa nama bio Joca. Nikola ga je doveo u bend, i zaista je svirao opasno dobro. Mislim da je to bila naša najbolja svirka. Nakon toga u ovom istom sastavu napravili smo još dve probe. Na prvoj samo usviravali tri nove pesme na moje stihove („Zaboraviću sve“, „Snaga“ i „Večera“), i ove pesme su snimljene, onako za informaciju diktafonom, da bih porazmislio šta tu još treba da se sredi. Na drugoj smo usviravali još dve nove pesme koje je Miloš doneo na tu probu, i to je takođe snimljeno ali je snimak izgubljen, te sve što mi je ostalo u sećanju jeste refen i melodija jedne od njih koja se, čini mi se, zvala „Zašto smo se predali“. I tada je došla do zakazivanja te probe nekoliko dana pre bombrdovanja. Na njoj je trebalo da radimo pesmu „Tamnica“, na moju melodiju i stihove. Nije od toga ništa bilo. Bend je prestao da postoji.

Trg republike u Beogradu – poslednja svirka benda B. Hils

ZVUK

Muzički smo, u prvom periodu, zvučali u raspodu od pank-roka do melodičnog rokenrola. Uživo daleko brži, nego što je to bilo u studiju. Zaista smo se dobro zezali u tom prvom periodu, bez neke preterane ambicije da muzički uradimo nešto previše jedinstveno, ali da idejno i teksutalno inovativnost itekako istaknemo. Mnogo je tu namernih i nenamernih rok uticaja (i ponekad ironičnih „pozajmica“) koji, ruku na srce, nisu ni mogli da se izbegnu, na početku od Hendriksa, grupa Led Cepelin, Kleš..., do alternativnih bendova iz poznih osamdesetih i grandža devedesetih na kraju (Sonik Jut, Bafalo Tom, Urban Dens Skvod...). Možda je grandž, koji sam tada iz zezanja u srpskoj verziji zvao „drnč“, i bio nešto što je najviše, uopšteno posmatrano, uticalo na kasni zvuk benda. Jer, vremenom smo postajali mnogo čvršći. Nedavno mi je jedan prijatelj, slušajući neki naš koncert s kraja devedesetih rekao da mu iz tog perioda zvučimo kao Badi Kaunt. Iznenadio sam se jer Badi Kaunt nisam nikada preterano slušao i sumnjam da i imam neki njihov disk ili kasetu, mada jesam bio na njihovom koncertu 1997. kada su svirali u beogradskom Pioniru, i kada se Ajs-Ti pojavio u zvezdinom dresu. Tako da je možda ovaj ortak i bio u pravu. Ne znam.

POST FESTUM

Nekoliko godina nakon što je bend prestao da postoji Miloš i ja smo uradili nezvanično izdanje B. Hilsa, disk sa našim živim nastupima pod nazivom „Retki snimci velikih nastupa / Ključ kad izguniš“, a 2014. godine je izašla „Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963-2013“ poznatog publiciste i rok novinara Bogice Mijatovića iz Novog Sada, u kojoj je i B. Hils našao svoje mesto. Pesmu „Cena“ upotrebio sam 2009. godine u svom kratkom igranom filmu „Children“. Stihovi pesama „Liga bez briga“, „Snaga“ i „Tamnica“ objavljene su prethodnih godina, što u celosti, što u fragmentima, u nekim mojim zbirkama poezije.

Nedavno sam pozajmio diktafona i, uz ključnu pomoć drugara Bojana, skinuo i malo sredio audio snimak te tri pesme sa predposlednje probe, u nameri da napravim jedno nezvanično izdanje na disku „četvrt veka kasnije“. Njima sam dodao dve meni omiljene pesme B. Hilsa, „Cena“ i „Liga bez briga“ (sa poslednjeg nastupa benda), i shvatio sam da bi bilo lepo da nekako snimim i pesmu „Tamnica“ jer ona prirodno pripada ovim pesmama. Bila je napisana za ono vreme, a kao da je napisana za ovo. To govori nešto i o vremenu, i o nama. Dragan Mišković Miško iz benda Živa istina pomogao mi je da to snimimo, on je svirao, ja pevao. Miško je smislio odličan rif na ovu moju melodiju, sve se s tim rifom skockalo kako treba, uradili smo aranžman i eto. Samo sa dve električne gitare i glasom „Tamica“ je sada sa onim pesmama sa kojima je i trebalo da bude pre 25 godina. I zvuči baš tako – divlje, sirovo, beskompromisno, produkciono-tehnički problematično, kao što smo i mi zvučali 1999. godine.

Ovaj hend-mejd disk lošeg kvaliteta zvučnog zapisa i sasvim pristojnih šest pesama, pod naizgled šizofrenim nazivom „Beverli Blek“, narezao sam u neznatnom broju primeraka u pomalo uzaludnom pokušaju da tehnološkim sredstvima sačuvam trag iskrenih osećanja ljudi koji su nekad bili u ovoj priči koja se zvala B. Hils. Taj mini LP, tako, nema nikakvu drugu funkciju sem emotivne. Emocija koja ide direktno iz srca uvek je bila ono što je vodilo mene i B. Hils. I to jeste bitno za B. Hils, ali i za mnoge naše umetničke aktivnosti koje su prethodile osnivanju ovog benda. Bili smo vrlo iskreni, nije nas zanimao novac, često smo išli i glavom kroz zid, čak i kada su ideali kojima smo težili možda bili u nekom stepenu i pogrešni u njih smo bili ubeđeni. To u suštini i nije loše, jer su tako sve zablude i greške samo tvoje, ničija tuđa krivica i izraz su tvoje slobodne volje, bez srebroljublja i oportunizma kao samoopravdanja. Uglavnom smo sve radili sami, i nismo se toliko oslanjali na druge, ali smo onu pravu ortačku pomoć primali kao što smo je i davali. Uvek smo sa ljudima koji su nas pratili, slušali, podržavali imali odnos kao da su i oni ravnopravni deo nas, jer smo i mi znali da smo deo njih. Negde mi pada na pamet da smo po svemu tome (osim ideološki), uključujući tu i naša „zvanična“ i „nezvanična“ izdanja, bili slični engleskoj grupi Kras. U tom smislu posmatram i ovaj disk koji sam „objavio“. I on je samo jedan segment na tom „hend-mejd“, ili još bolje „arts & krafts“ putu, sa svojeručnom potpisom i potpuno finansijski bezinteresnom projektom srca. Nadame se i verujem da sam takav ostao i nakon 1999, a i sve ove godine. Ali, opet, ne znam. Bog zna.

B. Hils – „Beverli Blek“

SEĆANjE

Možda neki ovde pomenut podatak i nije najtačniji, jer sećanje je opasna igračka. Može te nekada ubediti da je nešto bilo „baš ovako“, a bilo je „baš onako“, ubediti te toliko silno da si spreman da se zakuneš u sve. No, koliko mogu u takvoj misteriji sećanja da budem siguran u to što govorim, sve ovo je bilo baš ovako kako sam naveo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: