НЕ ТАКО КРАТКА ПРИЧА О БЕНДУ Б. ХИЛС  

Предраг Јакшић - Карло

ШТО БАШ САД О Б. ХИЛСИМА?

За нешто више од два месеца биће 25 година од када је бенд Б.Хилс престао да свира. Последњу пробу имали смо у фебруару 1999. година. Неколико дана пре агресије НАТО пакта, Европске уније и САД на Србију и Црну Гору имали смо заказану пробу у студију за вежбање у Добровољачкој улици у Земуну. Нисмо је одржали јер је било извесно да ће нас бомбардовати и није нам било до свирања. Нисмо се више скупљали и то је било то.

„ТЕСТО“ И „ОЧЕВИ ОСНИВАЧИ“

Б. Хилс је основан у Старој Пазови негде половином 1994. године. То баш и није прецизно одредиво јер је и бенд дошао као производ вишегодишњих разних јавних културних и уметничких активности нас четворице који смо бенд и основали. Тако је овом бенду претходио продуцентски рад на организовању већег броја концерата и културних манифестација. Пре свих, мој брат Мића Јакшић је био врло способан организатор, више десетина концерата је организовао широм земље, укљућујући и последњи концерт Куд Идојота у Србији пре почетка рата 1991. године (који је након неких сат времена прекинут упадом полиције у старопазовачку позоришну салу где се свирка одржавала), затим велику турнеју алтернативних бендова по свим већим градовима у Војводини (са завршним концертом у КСТ у Београду), под називом „Добри бендови Војводине“, као и „Карло рекордс фестивал“ у КСТ у Београду, на ком је своју прву свирку имао бенд Плејбој (када је и добио ово име), а свирали су и Овердоз, Бадвајзер, Директори... Горан Јовић је, такође, организовао доста догађаја, укључујући и велики концерт Електричног оргазма у Старој Пазови. Ја сам се бавио видео продукцијом, што снимањем неке врсте документарних емисија, више локалних хроника (често заједно са пријатељем, сада покојним, Милошем Кресојом) које су, данас бисмо то рекли, третирале разне социолошке феномене и занимљиве особе из наше средине али у врло креативним драматуршким формама и некада по идејама разних људи са којима сам се дружио, што документовањем рок концерата у Старој Пазови, али и у Београду (пре свега у култним местима као што су Дадов, СКЦ и КСТ), док сам са Кресојом, снимио и дугометражни видео филм „Југоисточно од Раја“, по мом сценарију и у његовој режији. Са њим са имао и бенд Удружење за уништење, а поред нас двојице у њему су били Мића и Ненад Дамјановић Шики.

Мића и ја смо 1992. основали музичку издавачку кућа „Карло рекордс“ и издали десетак врло значајних плоча алтернативног рока (Дирекотри, Џа или Бу, Ева Браун, Генерација без будућности, Напред у прошлост, 16х8х23...). Издавачка кућа је постојала пар година, а 1992. проглашена је, у независним медијима, за набољу издавачку кућу у Србији. Браћа Јовић, Горан и Милош, основали су „Мигос компани“, и заједно са „Карло рекордсом“ објавили трећи албум бенда Розе Позе, а касније је Горан основао и „Електрик рекордс“. Такође, сва четворица смо имали и новинарско искуство, Мића је радио за неколико радио станица (РСП, Студио Б, Б92...), Горан такође, Милош је годинама викендом водио вишесатну емисију на Радио Старој Пазови, а касније и на другим радио станицама, ја сам имао редовну емисију о српској алтерантивној рок музици на Радио Инђији. Покренули смо, тако, сви заједно и независну радио станицу „Карло-Мигос радио“, која је емитована у касним вечерњим и ноћним часовима на од нас закупљеним фреквецијама Радио Старе Пазове. Покренут је и часописа „Синхро – старопазовачке новине“, Мића је био главни уредник, а нас тројица смо се бавили уређивачким пословима. Основали смо и Старопазовачки омладински теартар са којим смо гостовали по Србији, а први комад који је поставље био је текст „Дупљаци“, српског писца Драгише Кашиковића, зверски убијеног од стране УДБЕ у Чикагу седамдесетих година прошлог века. То је била праизведба овог значајног српског драмског текста. Мића је имао и искуство басисте и текстописца бенда Ана Карењина, ја сам се такође бавио писањем текстова за рок песме, укључујући ту и песму „Војводина зове“ (на музику Клеша) која је пратила поменуту турнеју Добри бендови Србије, и за коју је снимљен и видео спот у Зрењанину. Милош је, пак, у Б. Хилс дошао из бенда Шлајм, а он и ја смо такође, сваки за себе, имали и завидно ди-џеј рок искуство. Све је то било „тесто“ из ког је нарастао Б. Хилс.

Први албум Б. Хилса – „Фрушка Гора Победити Мора!“

ПРВИ САСТАВ

Тај први састав Б. Хилса чинили су, тако, Мића Јакшић, Горан Јовић, Милош Јовић Фафко и ја, Карло. Идеја о бенду је настала након што је Горан донео један текст који нам се свидео, па је сваки од нас тројице написао још по једну строфу на Горанову прву и тако је настала прва песма Б. Хилса, коју смо назвали „И петокрака“. То је био концепт снажне и оштре ироније, а бенд смо стога првобитно и крстили именом од 11 речи (Први прави српски женски рок бенд Какаду лук из Старе Пазове), иронично се односећи према разним друштвеним агендама које су нам већ тада увелико наметане у миксу са пљачкашком и издајничком политиком режима ког је народ звао „банда црвена“, а све не би ли се показало „ко има дужи“.

Прву свирку смо одржали у Голубинцима у тамошњем Дому културе, а прве снимке, тачније пет својеврсних коауторски песама (песме с нашим стиховима и туђом, изузетно познатом, музиком) снимили смо уживо за један дан у студију „До-ре-ми“ у Новом Саду, уз неизмерну помоћ Ацка Зарића из групе 16х8х23 и продуцента Пеђе Пејића. Тада је снимљена и песма „Шерон Стон“ по тексту наше другарице Даце из Нове Пазове, као и песма „Венс-Овен“ за коју је стихове написао Милош („...Излазе са седнице / Дају изјаве за штампу / А када покупе дневнице / Пооштриће нам рампу...“). У осталим песмама је било још и Горанових, Мићиних и мојих стихова. Другар Гаша нам је својим имитаторским способностима помогао у песми „Црвено (је боја Србије)“. Занимљиво је да су ови снимци настали истог дана када је, у јутарњим сатима, у овом студију завршено миксовање сада већ култног албума „Гледајући у мрак“ групе Џукеле.

Након неколико свирки, укључујући и велики концерт у Соколском дому у Старој Пазови за који смо, што је данас заиста невереватан податак, продали готово 400 карата, снимили смо албум „Фрушка Гора Победити Мора!“ у студију „Адам“ у Београду, бившег гитаристе бенда Тони Монтано. Овај студио се врло брзо након нашег снимања угасио, и мислим да је наш албум последњи који је ту снимљен. Београдски рок боем Предраг Гуцељ Гуца је био сниматељ и продуцент, а помогао је доста и гитарски. На албуму помоћ у певању пружиле су нам Тијана, Тина и Лаура, као и Виктор Церовски са којим сам акапела отпевао нашу мини верзију песме „Cool Thing“ бенда Соник Јут. Поново смо огромну свирачку помоћ имали од Ацка из бенда 16х8х23, човека који је савршено свирао, али и лупао, шта год да је било потребно. Са тог албума можда се издвоја песма „Жито“, но субјективан сам па ни не могу реално да проценим. Пре објављивања албума бенд је променио име у Беверли Хилс иронично се односећи према заглупљујућој тинејџерској телевизијској серији и српској транзиционој стварности. Свирали смо још неколико свирки у овој постави, укључујући и заједничку у холу Беле зграде у Старој Пазови током 1995. године, када су нам гости били бендови Оружјем противу отмичара, који је пар месеци раније издао свој први албум и направио праву хистерију на рок сцени Србије, те Лаки пингвини, бенд који је промовисао повратнички албум „Стерео“. У том првом и другом периоду бенда много је музичара свирало са нама - Фјодор, Пера Илијин, Миша, Гале, Дејан, Бамбус, Небојша и заиста још много њих, па уколико бих се усудио да све набрајам сигуран сам да бих заборавио некога.

После свирке – Оружјем противу отмичара и Б. Хилс

ДРУГА ПОСТАВА

Убрзо су из бенда отишли Мића и Горан, а на гитару је дошао Јова Николић из бенда Фер плеј, те на бубњеве Драган Побрић Побра некадашњи члан бенда 16х8х23. Муку смо мучили са басистима. Вероватно смо на свакој свирци имали некога другог на басу, и то углавном позајмљеног из ког другарског бенда, јер је тада постојала озбиљна алтернативна рок сцена у многим градовима Србије укључујући и Пазову. У том се периоду издваја свирка крајем октобра 1996. године пред око 150.000 људи на Тргу републике у Београду, одржана пре митинга коалиције Заједно, када су се многи уплашили и одбили да свирају, а свирали смо Рамбо Амадеус, Ева Браун и ми. Одсвирали смо две песме, нашу „Ја те волим највише на свету“ и песму групе Револвери „Нема повлачења, нема предаје“. Поред Јове на гитари, Побре на бубњу, Милоша и мене за микрофонима, на басу је био Ћулави, некадашњи члан бенда Инфаркт. Занимљиво је да смо га покупили када смо кренули за Београд на свирку, те да смо стали у једну просторију за вежбу (чини ми се бенда Пешачки прелаз) у Новој Пазови да би Ћулави са нама бар једном пре наступа одсвирао ове две ствари, јер ову нашу никада раније није ни чуо.

Следило је неколико веома добрих свирки укључујући оне на Концерту године у Новом Саду на Спенсу, на Гитаријади у Инђији, у Соколоском дому у Старој Пазови са бендовима Атеист реп и Пријатељи Порше Лин, те заиста сјајна свирка у оквиру тродневног БГ рок феста у Дому омладине у Београду, коју су организовали Мића и Сале Симић са својом етикетом „Поп култура“, док је фестивал директно преношен на Телевизији Студио Б. Тада је у Београду са нама већ био Никола Раонић, свирали само са две гитаре и били смо много чвршћи. У Новом Саду и у Београду на басу је са нама био Педа из Пешачког прелаза, док је у Инђији бас свирао момак чије сам име заборавио, но знам да је као замена свирао са разним метал бендовима, укључујући Бладбет из Београда. У Инђији смо имали омањи сукоб са локалним „вона би“ скинхедсима, тачније Јова је био на њиховом удару, али на њихову срећу то није ескалирало иначе бисмо им поломили кости. У Новом Саду први пут смо одсвирали песму „Лига без брига“ посвећену дивоти изборног система у коме ни власт ни лажна опозиција нису могли да изгубе оно што су желели, а у Дому омладине премијерно смо извели ствар „Звезда је живот“. Различите смо акције имали тада (снимање химне за локални кошаркашки клуб ОКК Стара Пазова; снимање сонгова за позоришну представу „Сироти мали хрчки“...), на различитим местима свирали и одржавали пробе. У једном моменту са нама је као гост био и наш велики пријатељ, а сада покојни, Жељко Николић, рок легенда и фронтмен бенда Розе Позе.

Током 1997. године Б. Хилс је учествовао у снимању песме „Глас (Ајмо, ајде, сви у напад)“, коју је продуцирао Дуда Безуха, у студију Казабланка у Београду, као и видео спота за ову песму по улицама Београда, заједно са бендовима Џа или Бу, Дел Арно Бенд, Блок аут, Фамилија, Розе позе, Директори... Милош и ја ту, између осталог, певамо стихове: „Сваки дан у мирни напад / Шетњом излазим у град“.

У студију „Казабланка“ – снимање песме „Глас“

ПОСЛЕДЊА ФАЗА

Тада је већ почела последња фаза нашег бенда. Направили смо неколико нових песама („Цена“, „Цитат“, „Кер“) и одсвирали смо још пар концерата пре него што је дошао крај. У сећању су ми две заједничке свирке са бендом Пешачки прелаз. Једна на њиховом домаћем терену у Пабу у Новој Пазови, друга код нас у Старој Пазови у култном месту тадашњих рокера и блузера, у бирцузу Биг блу. То је било изузетно место, кад је свирка увек је било крцато, да не поверује човек колико много људи може да стане у тако мали простор. Зидови су били прекривени изузетним муралима пазовачке сликарке Наташе Вуковић, и ти коси, исцртани зидови као у дубинама неког утрипованог океана и стрме уске степенице су давали неки посебан осећај притиска и енергије. На свирци у Пабу на басу је био момак из бенда Ховеркрафт који је за ту прилику именован као Тата Џим (сходно алијасима које смо давали један другоме у зависности од прилике), док је Педа из Пешачког прелаза био на басу у Старој Пазови када смо једини пут и одсвирали нашу песму „Врата“ са мени драгим стиховима: „То што ти требам, чини ти се сад, / Шта ће ти човек одсутан“.

Нешто раније са бендом Микија Букарице који се звао Северна Кореја снимљена је у студију „Дум Дум“ код Павкета у Новом Саду песма „Тиранине“, за коју је Мики написао и музику и стихове („...безбожниче, паганине... све си српске постојбине продао за паре фине...“). Ова песма је једном изведена јавно, и то на заједничкој свирци у неком дупке пуном студентском простору у Нишу. Ја сам певао, Мики је свирао гитару, сада покојни Влада из Северене Кореје лупао је бубњеве, а бас је свирао Ђура, вођа култног београдског бенда Овердоз. На концерту су свирали и Гоблини, Робин Худ, Дракула из Директора, Дражен из Петра Пана и други.

Нисмо од тада радили нешто интензивно. Повремено, чак ретко бисмо се налазили, било због пробе којих је било све мање, било због свирке. У једном моменту изгледало је као да више ни нећемо свирати. Јова је чак продао гитару, а ја сам полудео када сам то чуо. У огласима сам купио неку половну за 100 марака и натерао га да на њој произведе исти звук какав је чаробњачки правио на оној својој. Успео је наравно јер је заиста и био чаробњак за гитару.

Последњи наступ Б. Хилс је имао на Тргу републике, тада већ преименованом у Трг слободе. То је била заједничка свирка за прославу Српске нове године. Сви живи су ту свирали, а сећам се Дарквуд даба као једног од бендова који је наступио нешто одмах после нас. Одсвирали смо пет песама. Јова и Никола на гитарама, Побра на бубњу, Милош и ја за микрофонима, док је на басу први пут са нама био Јоца. Никола га је довео у бенд, и заиста је свирао опасно добро. Мислим да је то била наша најбоља свирка. Након тога у овом истом саставу направили смо још две пробе. На првој само усвиравали три нове песме на моје стихове („Заборавићу све“, „Снага“ и „Вечера“), и ове песме су снимљене, онако за информацију диктафоном, да бих поразмислио шта ту још треба да се среди. На другој смо усвиравали још две нове песме које је Милош донео на ту пробу, и то је такође снимљено али је снимак изгубљен, те све што ми је остало у сећању јесте рефен и мелодија једне од њих која се, чини ми се, звала „Зашто смо се предали“. И тада је дошла до заказивања те пробе неколико дана пре бомбрдовања. На њој је требало да радимо песму „Тамница“, на моју мелодију и стихове. Није од тога ништа било. Бенд је престао да постоји.

Трг републике у Београду – последња свирка бенда Б. Хилс

ЗВУК

Музички смо, у првом периоду, звучали у расподу од панк-рока до мелодичног рокенрола. Уживо далеко бржи, него што је то било у студију. Заиста смо се добро зезали у том првом периоду, без неке претеране амбиције да музички урадимо нешто превише јединствено, али да идејно и тексутално иновативност итекако истакнемо. Много је ту намерних и ненамерних рок утицаја (и понекад ироничних „позајмица“) који, руку на срце, нису ни могли да се избегну, на почетку од Хендрикса, група Лед Цепелин, Клеш..., до алтернативних бендова из позних осамдесетих и гранџа деведесетих на крају (Соник Јут, Бафало Том, Урбан Денс Сквод...). Можда је гранџ, који сам тада из зезања у српској верзији звао „дрнч“, и био нешто што је највише, уопштено посматрано, утицало на касни звук бенда. Јер, временом смо постајали много чвршћи. Недавно ми је један пријатељ, слушајући неки наш концерт с краја деведесетих рекао да му из тог периода звучимо као Бади Каунт. Изненадио сам се јер Бади Каунт нисам никада претерано слушао и сумњам да и имам неки њихов диск или касету, мада јесам био на њиховом концерту 1997. када су свирали у београдском Пиониру, и када се Ајс-Ти појавио у звездином дресу. Тако да је можда овај ортак и био у праву. Не знам.

ПОСТ ФЕСТУМ

Неколико година након што је бенд престао да постоји Милош и ја смо урадили незванично издање Б. Хилса, диск са нашим живим наступима под називом „Ретки снимци великих наступа / Кључ кад изгуниш“, а 2014. године је изашла „Илустрована енциклопедија рок музике у Војводини 1963-2013“ познатог публицисте и рок новинара Богице Мијатовића из Новог Сада, у којој је и Б. Хилс нашао своје место. Песму „Цена“ употребио сам 2009. године у свом кратком играном филму „Children“. Стихови песама „Лига без брига“, „Снага“ и „Тамница“ објављене су претходних година, што у целости, што у фрагментима, у неким мојим збиркама поезије.

Недавно сам позајмио диктафона и, уз кључну помоћ другара Бојана, скинуо и мало средио аудио снимак те три песме са предпоследње пробе, у намери да направим једно незванично издање на диску „четврт века касније“. Њима сам додао две мени омиљене песме Б. Хилса, „Цена“ и „Лига без брига“ (са последњег наступа бенда), и схватио сам да би било лепо да некако снимим и песму „Тамница“ јер она природно припада овим песмама. Била је написана за оно време, а као да је написана за ово. То говори нешто и о времену, и о нама. Драган Мишковић Мишко из бенда Жива истина помогао ми је да то снимимо, он је свирао, ја певао. Мишко је смислио одличан риф на ову моју мелодију, све се с тим рифом скоцкало како треба, урадили смо аранжман и ето. Само са две електричне гитаре и гласом „Тамица“ је сада са оним песмама са којима је и требало да буде пре 25 година. И звучи баш тако – дивље, сирово, бескомпромисно, продукционо-технички проблематично, као што смо и ми звучали 1999. године.

Овај хенд-мејд диск лошег квалитета звучног записа и сасвим пристојних шест песама, под наизглед шизофреним називом „Беверли Блек“, нарезао сам у незнатном броју примерака у помало узалудном покушају да технолошким средствима сачувам траг искрених осећања људи који су некад били у овој причи која се звала Б. Хилс. Тај мини ЛП, тако, нема никакву другу функцију сем емотивне. Емоција која иде директно из срца увек је била оно што је водило мене и Б. Хилс. И то јесте битно за Б. Хилс, али и за многе наше уметничке активности које су претходиле оснивању овог бенда. Били смо врло искрени, није нас занимао новац, често смо ишли и главом кроз зид, чак и када су идеали којима смо тежили можда били у неком степену и погрешни у њих смо били убеђени. То у суштини и није лоше, јер су тако све заблуде и грешке само твоје, ничија туђа кривица и израз су твоје слободне воље, без среброљубља и опортунизма као самооправдања. Углавном смо све радили сами, и нисмо се толико ослањали на друге, али смо ону праву ортачку помоћ примали као што смо је и давали. Увек смо са људима који су нас пратили, слушали, подржавали имали однос као да су и они равноправни део нас, јер смо и ми знали да смо део њих. Негде ми пада на памет да смо по свему томе (осим идеолошки), укључујући ту и наша „званична“ и „незванична“ издања, били слични енглеској групи Крас. У том смислу посматрам и овај диск који сам „објавио“. И он је само један сегмент на том „хенд-мејд“, или још боље „артс & крафтс“ путу, са својеручном потписом и потпуно финансијски безинтересном пројектом срца. Надаме се и верујем да сам такав остао и након 1999, а и све ове године. Али, опет, не знам. Бог зна.

Б. Хилс – „Беверли Блек“

СЕЋАЊЕ

Можда неки овде поменут податак и није најтачнији, јер сећање је опасна играчка. Може те некада убедити да је нешто било „баш овако“, а било је „баш онако“, убедити те толико силно да си спреман да се закунеш у све. Но, колико могу у таквој мистерији сећања да будем сигуран у то што говорим, све ово је било баш овако како сам навео.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: