detalj slike: KRK Art dizajn

ODLUKA

Ponovo pojačan trening i to u sportskom centru Košutnjak gde smo odseli na dvonedeljne, kako kažu dobro obavešteni novinari 'specijalne pripreme' u hotelu 'Trim'. Nemo gledam u krv koja kaplje na pod ringa iz rasečenog čela i meša se sa kapima znoja koje se slivaju niz lice. Crvena je da crvenija ne može biti zbog svoje svežine i topline. Jasno mi je u trenutku, nemogu pomoći drugovima u odsudnom meču, ništa od mog boksovanja u nedelju. Otkotrljala se i jedna suza da uveća vlažnu mrlju na prljavoj ciradi četvorougaonog borilišta. Druga, treća...Izlazim iz ringa sportskog centra “Košutnjak” kao i moj sparing partner i rival u velter kategoriji *Danilo Radonjić  i sedam na klupu sa strane, stavljajući peškir na krvavo čelo. Ma ne bi se suze ni primetile zbog obilja znoja na licu da me ramena koja su pratila neme jecaje i koja su se nekontrolisano pomerala, nisu odala. Eeee bre, bokser pa plače. Zagrljaj najstarijeg  boksera iz ekipe i nežna uteha: "Ajde, ‘ajde, biće dobro." Dubok  uzdah  i mokar pogled umesto "hvala čika *Belka."

Sedam-osam godina kasnije put me navede u istu salu kao studenta DIF-a. Onaj ćošak u ringu gde beše krvava mrlja mi magnetskom snagom privuče pogled. Još je tamo, stopljena, izmešana i uvećana novim, tuđim ranama. Tada sam kao student već kapirao da je neko (trener) morao da vodi računa i brine da moji protivnici bar ne budu teži 7-8 kilograma ako su već stariji 7-8 godina i imaju 200-300 mečeva više od mene ali kako da očekujem to od 'stručnjaka' koji nisu proverili ni da li sparing partneri imaju propisnu zaštitu za zube da ne spominjemo kacige, pojaseve i ostalu opremu što sam kasnije kao bokserski sudija dobro znao i obavezno proveravao pre zvaničnih mečeva. Da se možda sudari glavama, nenamerni niski, zabranjeni i svi ostali opasni udarci po zdravlje takmičara dešavaju samo na zvaničnim takmičenjima ili i na pripremnim sparing mečevima lako je zaključiti. Ali ajde...da ne rušim ja mit o 'velikim trenerima'. Nema veze ožiljak se i ne vidi od guste kose, važno je da mi ostanemo u ligi',  kažem hirurgu i medicinskoj sestri prilikom skidanja konaca sa moje više 'usijane' nego ranjene glave koji se najpre zgledaše, pa onda spontano nasmejaše ponavljajući na glas moju poslednje glupave reči: “da , da  ostanete u ligi”?

Posle nekoliko dana... vreme je rajsko  rano jesenje, i svi iz ekipe su već napolju, rastrčani za loptom. Sam u polumračnoj sali udaram u stari bokserki džak a drugari tri puta dolaze da me nagovore i odvedu napolje jer im, kako kažu, treba još jedan igrač, baš tako dobar za mali fudbal kao ja i ne mogu da veruju da odbijam. Ja koji toliko volim ševu, fudbalicu?!

“Pa sezona je završena, pauza je pred nama i nema uskoro nikakvih mečeva",

ubeđuju me oni uzaludno. Šta to ima u toj zagušljivoj, mračnoj sali?

Ima jedan tamno crveni bokserski džak. Mislim, vidi se da je bio crven, davno, davno. Ima i jedna jasna odluka, koja mi je tek tako lako odnekud pala na um, iznenada kao sa neba, a znao sam da je važna, prava i nepromenljiva.

-Neću se više baviti boksom.

Siguran sam u to i sa tajanstvenim smeškom primam novonastalo saznanje.    'Došlo mi je iz dupeta u glavu' kako kažu naši stari. Sumnjam da je tome doprinelo        pitanje oca posle nokauta od Amerikanca:  ”a jel' znaš kako je meni bilo da te vidim na podu”, neverujemm majčina briga za moje redovne oteklineili ali sigurno jesu  iskreni saveti Dr. Drakića, spontani podsmeh medicinske sestre i hirurga, i opaske sestara i retkih prijatelja da je svaki udarac u glavu mali potres mozga, a možda najviše saznanje da je šansa da ja postanem bokser formata svetskog i olimpijskog šampiona Mate Parlova ili bar našeg kapitena Svetomira Belića vicešampiona Evrope jednostavno nemoguća misija a sam sam se lično uverio  da je njihovo ponašanje u svlačionici kada su van domašaja šire sportske javnosti  ponekad blago rečeno komično i zabrinjavajuće baš zbog previše primljenih udaraca u glavu. Zar da čekam da mi zabrane bavljenje boksom kao lekari dugogodišnjem bokserskom reprezantativcu i šampionu Švedske i Jugoslavije Jovanu Džakuli pre par nedjelja kada su mu konstatovali težak poremećaj ravnoteže? Neću! Bio sam oboren i na kolenima, ustao sam, vratio se,  i otićiću uspravno sad jer tako ja želim svojim putem. Nosi me uzvišen osećaj mog čvrstog, nepokolebljivog stava da za početak znam šta neću. Neću da budem nezanimljiv devojkama onako u masnicama i posekotinama, isprebijan i mršav da mi odmerivši me odbijaju poziv za ples kao tog leta na moru u Biogradu. Nos se neće smanjivati i ispravljati od sparinga i mečeva već suprotno. Neću posle napornog treninga da žurim na spavanje u pola 10 uveče u cvetu mladosti u 19 godina ne bi li mogao da odmoran ustanem na vreme ujutru i odem na posao  koji mi je klub našao dok se moji drugari zezaju po kraju i šetaju devojke. Neću da popravljam tranzistore (menjam baterije) u garantnom roku i šaljem ih nazad kupcima što je zahtevala moja dosadna radna obaveza. Ali znam i da hoću, još jednom za kraj da izudaram taj najteži tvrdi džak, koji smo svi odreda u ekipi osim našeg ogromnog 'teškaša' mrzeli jer je bio težak kao ciglama punjen i bio nam je najnapornija sprava za rad. Svetim mu se i šaljem mu najjače udarce iz svog repertoara, na njemu iskaljujem sav bes. Bes mladosti. Prija mi i bolni osećaj da mi se guli koža ispod rukavice. Ne žalim što nisam gubio vreme i omotao bandaže oko šaka, jer znam, poslednji put je. Pa neka boli.

   …...............................................................                                 

*Danilo Radonjić, ubijen na ulicama Beograda u obračunu klanova 'devedesetih'. *Svetomir Belić, vicešampion Evrope 1972g.

PODELITE OVAJ TEKST NA: