детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОДЛУКА

Поново појачан тренинг и то у спортском центру Кошутњак где смо одсели на двонедељне, како кажу добро обавештени новинари 'специјалне припреме' у хотелу 'Трим'. Немо гледам у крв која капље на под ринга из расеченог чела и меша се са капима зноја које се сливају низ лице. Црвена је да црвенија не може бити због своје свежине и топлине. Јасно ми је у тренутку, немогу помоћи друговима у одсудном мечу, ништа од мог боксовања у недељу. Откотрљала се и једна суза да увећа влажну мрљу на прљавој циради четвороугаоног борилишта. Друга, трећа...Излазим из ринга спортског центра “Кошутњак” као и мој спаринг партнер и ривал у велтер категорији *Данило Радоњић  и седам на клупу са стране, стављајући пешкир на крваво чело. Ма не би се сузе ни приметиле због обиља зноја на лицу да ме рамена која су пратила неме јецаје и која су се неконтролисано померала, нису одала. Ееее бре, боксер па плаче. Загрљај најстаријег  боксера из екипе и нежна утеха: "Ајде, ‘ајде, биће добро." Дубок  уздах  и мокар поглед уместо "хвала чика *Белка."

Седам-осам година касније пут ме наведе у исту салу као студента ДИФ-а. Онај ћошак у рингу где беше крвава мрља ми магнетском снагом привуче поглед. Још је тамо, стопљена, измешана и увећана новим, туђим ранама. Тада сам као студент већ капирао да је неко (тренер) морао да води рачуна и брине да моји противници бар не буду тежи 7-8 килограма ако су већ старији 7-8 година и имају 200-300 мечева више од мене али како да очекујем то од 'стручњака' који нису проверили ни да ли спаринг партнери имају прописну заштиту за зубе да не спомињемо кациге, појасеве и осталу опрему што сам касније као боксерски судија добро знао и обавезно проверавао пре званичних мечева. Да се можда судари главама, ненамерни ниски, забрањени и сви остали опасни ударци по здравље такмичара дешавају само на званичним такмичењима или и на припремним спаринг мечевима лако је закључити. Али ајде...да не рушим ја мит о 'великим тренерима'. Нема везе ожиљак се и не види од густе косе, важно је да ми останемо у лиги',  кажем хирургу и медицинској сестри приликом скидања конаца са моје више 'усијане' него рањене главе који се најпре згледаше, па онда спонтано насмејаше понављајући на глас моју последње глупаве речи: “да , да  останете у лиги”?

После неколико дана... време је рајско  рано јесење, и сви из екипе су већ напољу, растрчани за лоптом. Сам у полумрачној сали ударам у стари боксерки џак а другари три пута долазе да ме наговоре и одведу напоље јер им, како кажу, треба још један играч, баш тако добар за мали фудбал као ја и не могу да верују да одбијам. Ја који толико волим шеву, фудбалицу?!

“Па сезона је завршена, пауза је пред нама и нема ускоро никаквих мечева",

убеђују ме они узалудно. Шта то има у тој загушљивој, мрачној сали?

Има један тамно црвени боксерски џак. Мислим, види се да је био црвен, давно, давно. Има и једна јасна одлука, која ми је тек тако лако однекуд пала на ум, изненада као са неба, а знао сам да је важна, права и непроменљива.

-Нећу се више бавити боксом.

Сигуран сам у то и са тајанственим смешком примам новонастало сазнање.    'Дошло ми је из дупета у главу' како кажу наши стари. Сумњам да је томе допринело        питање оца после нокаута од Американца:  ”а јел' знаш како је мени било да те видим на поду”, неверујемм мајчина брига за моје редовне отеклинеили али сигурно јесу  искрени савети Др. Дракића, спонтани подсмех медицинске сестре и хирурга, и опаске сестара и ретких пријатеља да је сваки ударац у главу мали потрес мозга, а можда највише сазнање да је шанса да ја постанем боксер формата светског и олимпијског шампиона Мате Парлова или бар нашег капитена Светомира Белића вицешампиона Европе једноставно немогућа мисија а сам сам се лично уверио  да је њихово понашање у свлачионици када су ван домашаја шире спортске јавности  понекад благо речено комично и забрињавајуће баш због превише примљених удараца у главу. Зар да чекам да ми забране бављење боксом као лекари дугогодишњем боксерском репрезантативцу и шампиону Шведске и Југославије Јовану Џакули пре пар недјеља када су му констатовали тежак поремећај равнотеже? Нећу! Био сам оборен и на коленима, устао сам, вратио се,  и отићићу усправно сад јер тако ја желим својим путем. Носи ме узвишен осећај мог чврстог, непоколебљивог става да за почетак знам шта нећу. Нећу да будем незанимљив девојкама онако у масницама и посекотинама, испребијан и мршав да ми одмеривши ме одбијају позив за плес као тог лета на мору у Биограду. Нос се неће смањивати и исправљати од спаринга и мечева већ супротно. Нећу после напорног тренинга да журим на спавање у пола 10 увече у цвету младости у 19 година не би ли могао да одморан устанем на време ујутру и одем на посао  који ми је клуб нашао док се моји другари зезају по крају и шетају девојке. Нећу да поправљам транзисторе (мењам батерије) у гарантном року и шаљем их назад купцима што је захтевала моја досадна радна обавеза. Али знам и да хоћу, још једном за крај да изударам тај најтежи тврди џак, који смо сви одреда у екипи осим нашег огромног 'тешкаша' мрзели јер је био тежак као циглама пуњен и био нам је најнапорнија справа за рад. Светим му се и шаљем му најјаче ударце из свог репертоара, на њему искаљујем сав бес. Бес младости. Прија ми и болни осећај да ми се гули кожа испод рукавице. Не жалим што нисам губио време и омотао бандаже око шака, јер знам, последњи пут је. Па нека боли.

   …...............................................................                                 

*Данило Радоњић, убијен на улицама Београда у обрачуну кланова 'деведесетих'. *Светомир Белић, вицешампион Европе 1972г.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: