detalj slike: KRK Art dizajn

Aleksandra Đorđević: Živimo u dobu velikih kontrasta, mogućnosti i zabluda.

Aleksandra Đorđević, rođena 1984, srpska je spisateljica, amaterska slikarka i profesorka engleskog i italijanskog sa sedištem u Diseldorfu. Objavila je tri romana: Devet godišnjih doba, Trans: Mi u česticama vremena i Život posle smrti, kao i zbirku poezije Dom.

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja luka - Diseldorf, 29.dec.2023.

Ulogu majke četvoro dece, posao, pisanje, umetnost i sve ostale obaveze u vašem životu, uspeli ste sjajno da uskladite. Na koji način?

Uskladi se mnogo toga u jednoj ličnosti i samo od sebe, a kako ne bi kad je volja tu, kako lična, tako i Božja. Ali nije uvek sjajno. Teško je balansirati između mnogo ljubavi i nije lako kad jedan deo sebe ne uspemo da ispoljimo. Odrasla sam u velikoj porodici, koju sam smatrala najvećom vrednošću u životu. Stoga je moja vizija ljubavi počivala na tom modelu; porodica je bila ono što sam želela da ostvarim i podarim svetu, a ona počinje onog momenta kada se dvoje pronađu i vole. Volela bih da sam majka kojoj je dovoljno da bude zagledana u svoju decu, posmatra ih kako rastu i sama iz te ljubavi raste. Ali onog trenutka kad sam postala majka, nisam prestala da budem prijatelj, žena, ćerka, umetnik, kao što nisam prestala da se preobražavam, i smatram da bih veliku šteta nanela sebi, a samim tim i onima koje volim, ako bih se svela na jednu svoju ulogu.  Srećom me porodica prihvata sa svim mojim ukrasima i ograničenjima, a ja sam mnogo bolja u svim svojim ulogama kad imam priliku da ono što se duže vreme u meni zadržava prospem na papir ili platno. U suprotnom bih bila zaglavljena između želja i realnosti, a to je razarajuće. Elem, sve je u smeni doba i stepenima zrelosti u kojima različite aktivnosti i nagoni preovladavaju, a usud umetnika je po svojoj prirodi pomalo egoističan. Kako sam starija, tako sam i strpljivija i učim da stavim neke stvari na stranu ne gubeći veru da se sve dešava u pravo vreme ili ne dešava štedeći me većeg gubitka. Ponekad je samoobmana moćan mehanizam – iluzija da vreme pripada nama, a ne mi vremenu. Drago mi je ipak što porodica nikad nije bila znak pitanja u mom životu, već moje prirodno proširenje i odgovor, a sve ostale delove svoje ličnosti razvijala sam u skladu sa mogućnostima i time i njima dala primer pozitivnog razvoja.

Породица Ђорђевић

Kako i koliko  je život u različitim gradovima i zemljama uticao na Vaše stvaralaštvo i inspiraciju za pisanje?

Moje rano detinjstvo je obeležila Kanada, gradovi Nijagara i Toronto, a sećanje deli vreme na ono pre i na ono posle. Izmeštanje iz prirodne sredine u ranom uzrastu bila je velika prekretnica u mom životu. Prvo odvajanje i razdvajanje na moje i tvoje opazila sam kroz prizmu tog iskustva, koje sam tek mnogo kasnije osvestila. Verujem da je tada iznikla u meni klica razumevanja za ono što je drugačije. Ponela sam sa sobom i ljubav prema melodiji jezikȃ, moj glavni pogon što se pisanja tiče. Međutim, ja nisam rođena u Kanadi i vrlo dobro sam se sećala i svog pređašnjeg života, pa je u isto vreme to izmeštanje bilo i zastrašujuće; pogotovo što svet u to doba nije bio povezan na način koji je to danas. To me je nagnalo da gravitiram ka svom jeziku, kulturi, nasleđu. Čim bi se okolnosti izmenile, ja bih težila suprotnosti. Kada sam se odselila u Nemačku, prve dve godine bile su prožete patnjom. Mnogo velikih promena se dogodilo u isto vreme: završila sam fakultet, zaposlila se, udala se, napustila posao, promenila zemlju. To je uglavnom doba kad se čovek osamostaljuje, a ja sam se samo fizički bila udaljila od svojih roditelja. Prostorna distanca mi je pomogla da bolje sagledam sebe i podvučem liniju između onoga što sam ja, nazovimo to jedinstvenim jezgrom koje svaka duša nosi, i kolaža sastavljenog od dragih ljudi, škole i učenja koja su me oblikovala. Smatram da je izmeštanje u svakom smislu podsticajno za razvoj, bilo da je geografske, kulturološke ili neke druge prirode. Umetniku je potrebno oduzeti tlo pod nogama, ukinuti dotok kiseonika u krajnjoj liniji, kako bi u bestežinskom stanju, kroz privremeni rascep od sopstvene ličnosti sagledao i osetio ono što je bilo, ono što jeste i ono što će biti, izvan i iznad pojedinca. Moji literarni počeci sežu u period puberteta. Sa jedanaest godina sam počela intenzivno da pišem poeziju, u periodu studija pisala sam fragmente, a želja i hrabrost da svoju viziju sveta podelim sa javnošću podudarile su se sa mojim tridesetim rođendanom. Od tada je prošlo devet godina, ja sam se promenila, obgrlila sve što mi je Bog pružio, naučila da niko do mene same ne može da odredi i „ispiše“ ko sam ja. Stoga u romanu koji trenutno pišem obrađujem iskustvo junakinje koja je rođena u Nemačkoj. Smatram velikim bogatstvom to što mi je dato da se zagledam izbliza u dve različite sredine i dva različita jezika, koja, kad se svedu računi, umnogome nalikuju jedni na druge.

Smatrate li da su društvene mreže i internet uticali na način na koji ljudi čitaju i pristupaju književnosti? Kako se nosite sa pisanjem u digitalnom dobu?

Nesumnjivo jesu. Za neki vrednosni sud mi nedostaju ekpertiza i istorijska distanca, ali ono što mogu da kažem jeste da živimo u dobu velikih kontrasta, mogućnosti i zabluda. Ljudi upijaju mnogo više sadržaja u mnogo kraćem vremenu, prerađuju, možda i ne, kopiraju, prosleđuju, manje su kritički nastrojeni prema pročitanom, mnogo brže grade sud. S jedne strane, za samokritičnu ličnost željnu znanja, digitalizacija je blagoslov, ali za nesigurnog čoveka slabe volje i vere, kakva je možda većina, ona je mač sa dve oštrice. Ni kvalitativno ni kvantitativno ne vidim digitalizaciju kao pretnju knjizi, radije kao njenu dopunu. Rado čitam i na kindlu uviđajući prednosti kao što su praktičnost, hvatanje beleški, podešavanje pozadine u skladu sa dobom dana, iako ne predstavlja zamenu za iskustvo čitanja i držanja u ruci štampane knjige. Ono čemu svedočimo na društvenim mrežama samo je preslika mehanizama koji sudeluju u društvu, a opasnosti su svakako tu usled manjka (samo)kontrole i diktata tržišne politike i marketinga. Nadalje,  sama definicija književnosti je danas postala fluidna, ali verujem da su ljudi koji čitaju iz prvenstveno estetskih, moralnih, duhovnih i intelektualnih razloga u svakom društvu i dobu u manjini. Oni verovatno uživaju u pristupačnosti književnosti, a nadam se da se i oni koji imaju manje afiniteta prema čitanju kroz instant impulse s vremena na vreme zaintrigiraju i da im to otvori puteve kojima možda inače ne bi pošli. Verujem da bi se to dešavalo i kroz susrete i razgovore, dakle u analognom svetu, ali verovatno mnogo ređe i sporije. Što se pisanja tiče, vidim sebe i uopšte pisca kao vrstu kiborga. Za one koji to umeju, sve što smo dosad mogli i umeli, možemo da unapredimo. Isto tako je jednostavno zloupotrebiti izvore, uzore i alatke, ali mislim da se tu više ne krećemo u domenu umetnosti već wannabe „kulture“.

Kako vidite ulogu književnosti u današnjem svetu koji je sve više okrenut tehnologiji i brzoj konzumaciji informacija?

Rekla bih da se njena uloga nije promenila. Možemo joj danas pridati veći značaj. Za mene je uloga književnosti da prosveti, prosvetli, ukaže, otvori, ponudi, pita, pogodi, oplemeni, osvesti, probudi, uzdigne i zabavi, da li u vidu kritike današnjeg sveta ili kao modus inteligendi. Svet je oduvek bio više okrenut materijalnom progresu nego književnosti, al' opet je književnost preživela i nadživela sve druge, „niže“ oblike ljudskog postojanja.

Kada govorimo o  tehnologiji, posebno veštačkoj inteligenciji, kako oni utiču na naš odnos prema knjigama i čitanju? Vidite li to kao pretnju ili priliku za književnost?

Još se upoznajem sa dometima veštačke inteligencije, ali moja spontana reakcija na sve što sam dosad videla bila je oduševljenje. Ne zamerite mi na iskrenosti. Na kraju krajeva, te algoritme stvorio je čovek i ja je ne shvatam kao konkurenciju, ali me je strah od „Frankenštajna“. Drugim rečima, ja u svemu vidim priliku, a to nije problem kad su ciljevi plemeniti. Tek ćemo se susretati sa frustracijama i kompleksima niže vrednosti kroz kreacije veštačke inteligencije i nadam se će neko razumno biće iz skorije budućnosti masi ukazati na pravi put. Kukavice i ljudi bez pokrića, željni ovovremene moći, zloupotrebili su i zloupotrebiće tehnologiju, ali to ne znači da je klica zla u tehnologiji, već kao što je oduvek i bilo, u čoveku. Dualnost dakako ne možemo istisnuti iz sveta, ali možemo se pozicionirati, svako ponaosob, tako da težnja ka dobrom prevagne.

Religija i duhovnost su Vam mnogo važni. Koliko je važno, pogotovo u ovom vremenu, pisati i pričati o održavanju unutrašnje lepote i mira u svakom od nas?

Mnogo ste mi lepo pitanje postavili. Itekako je važno. Rođeni smo u prelepom svetu, a uništavamo ga kako bismo ga prilagodili, podredili i ugodili našim potrebama i požudama. Pisati, pričati, tesati, ribati, služiti, trpeti i strpeti se – sve je to važno. I u tome treba pronaći pravu meru jer ne postižemo mir i lepotu samo ako se eksplicitno bavimo ovim temama. Zatrpavamo ljubav trenutnim užicima i strastima, i potrebno ju je izbavljati, kao što srebro moramo redovno da čistimo kako bismo održali sjaj. Ukoliko nismo uvežbani, mnogo teže će nam pasti da se domognemo površine. Religija ili religije danas takođe doživljavaju veliku transformaciju i reformaciju, ali o tome bi bolje govorili sociolozi i teolozi. Privlače me produhovljeni ljudi bez obzira da li sa Bogom razgovaraju pod okriljem neke od svetskih religija ili imaju autentičan pristup duhovnosti. Dopada mi se i teza protojereja Aleksandra Šmemana o tome da hrišćanstvo predstavlja kraj religije u dogmatskom smislu, odnosno da je hrišćanstvo način života koji sadrži, ali prevazilazi liturgijske obrede, i da je shvatanje Svete Liturgije kao kakvog mističnog kulta ograničeno. Svakako da postoji ritualna priroda liturgije, ali ona je mnogo više od toga, za mene lično simbolični prikaz onoga što verujući, tražeći čovek celog svog života pokušava – da prizove Boga. Ono što ne smemo zaboraviti jeste da se mir, jednom kad smo ga uspostavili, neće održavati sam od sebe jer život ide dalje. Samo kroz pregnuće opet ćemo se izbaviti, kroz stradanje opet pročistiti, kroz veru opet uzdići.

Kako povezujete umetnost i književnost u svom radu? Smatrate li da umetnost ima moć da promeni svet i ljudska mišljenja?

Da. Umetnost i čovek (koji čuje Boga u sebi) imaju tu moć. U mom stvaralaštvu sve je to fluidno. Opredelila sam se za pisanje jer sam čula poziv i smatram da sam na tom polju odskočila od proseka; likovno stvaralaštvo je za mene vid bivstvovanja, pa i ne razmišljam mnogo o ulozi koju ima. Smatram da je svaki pisac stitdljivi glumac. Ljudi okrenuti umetnosti i lepom generalno objedinjuju u sebi različite sklonosti i talente, pa otuda imamo tako mnogo pevača-glumaca, glumaca-režisera, modela-glumica i sl. Vi možda i ne shvatate koliko ste uticali na mene i promenili svet ovim intervjuom, zamislite tek kako je kad svi dobri ljudi udruže olovke i lepo se stekne na jednom mestu, pa se odatle širi. Promena se dešava svaki dan bez obzira na crnilo koje nas je obavilo kao gusti oblak.

Po Vašem mišljenju, kakva je uloga pisca u društvu danas? Smatrate li da pisanje ima moć da pokrene promene i utiče na svet, pogotovo na ovaj svet danas, takav kakav je?

Uloga pisca se menjala. Nekada su pisci progovarali na važne društveno-političke teme, čine to i danas (u op-edu npr.), ali možda im se ne pridaje toliki značaj. Filozofi se vraćaju na scenu na moju veliku radost. Danas imamo i novi profil pisca koji je ujedno i zabavljač. Tome su doprineli i novi formati zabave i informisanja, kao što su podkastovi. Uloge pisca su razne i raznolike, kao što su i porivi za pisanjem. Postoje izrazito intelektualni pisci, kao što postoje izrazito emotivni, zatim zabavni, angažovani itd. Sve dok su iskreni prema sebi i čitaocu, biće cenjeni. Nisam za to da se veštački nametne neki katalog kriterijuma u koji bi pisac trebalo da se uklopi. Dovoljno je da je svako od nas odgovoran prema svom pozivu i da prepozna koja je njegova ili njena misija. Ne možemo svi sve.

Koja je Vaša vizija književnosti i književne scene u budućnosti? Kako smatrate da će se razvijati i menjati?

Iako  sam deo „scenografije“, ne razmišljam na taj način. Dok pišem, uronjena sam u fiktivni svet, a moja mašta se razliva preko mojih mogućnosti. U intervalima između zamišljam čitaoce, razgovaram sa njima o tome šta im se dopada, a šta ne, o čemu bi voleli da saznaju više i tako. Uglavnom je to jedna osoba, za svaku knjigu druga. Ne mogu da pogodim sve, ali mogu da ublažim bol nekome ko je izgubio supružnika ili nekome ko je doneo pogrešnu odluku i sad živi sa posledicama. Mali, konkretni ciljevi, projektovani na nebesko platno dosegnu mnogo više nego da rasprostrem cirkusku šatru. Kao što sam već rekla, ako smo svi odgovorni prema svom daru, biće dobro. A kako će to izgledati, ne znam. Kako ćemo mi izgledati? Valjda tako.

Kakva bi bila Vaša poruka za nastupajuće praznike? Šta je ono na šta bi trebalo najviše obratiti pažnju, a što smo možda zapostavili?

Svoju običnost. Na to treba više pažnje da obratimo. Da se, recimo, uštinemo kad pomislimo da nam se javilo nešto što nikome nije. I da malo više radimo stvari koje ne volimo, od kojih prezamo, kojih se plašimo. Sve drugo nas vodi u jednostranost i čini jednodimenzionalnim. To bi bila poruka za celu novu godinu, a za praznike se odmorite, radujte, provedite jutro u krevetu, sledeće „posedujte“, odigrajte neku društvenu igru sa decom, potrošite novac na nešto što vam nije neophodno a dopada vam se, obradujte komšiju, manje se žalite, više slušajte, nahranite neku životinju, odgledajte neki lep film, napunite uši muzikom i srce ljubavlju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: