детаљ слике: КРК Арт дизајн

Александра Ђорђeвић: Живимо у добу великих контраста, могућности и заблуда.

Александра Ђорђевић, рођена 1984, српска је списатељица, аматерска сликарка и професорка енглеског и италијанског са седиштем у Диселдорфу. Објавила је три романа: Девет годишњих доба, Транс: Ми у честицама времена и Живот после смрти, као и збирку поезије Дом.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања лука - Диселдорф, 29.дец.2023.

Улогу мајке четворо деце, посао, писање, уметност и све остале обавезе у вашем животу, успели сте сјајно да ускладите. На који начин?

Усклади се много тога у једној личности и само од себе, а како не би кад је воља ту, како лична, тако и Божја. Али није увек сјајно. Тешко је балансирати између много љубави и није лако кад један део себе не успемо да испољимо. Одрасла сам у великој породици, коју сам сматрала највећом вредношћу у животу. Стога је моја визија љубави почивала на том моделу; породица је била оно што сам желела да остварим и подарим свету, а она почиње оног момента када се двоје пронађу и воле. Волела бих да сам мајка којој је довољно да буде загледана у своју децу, посматра их како расту и сама из те љубави расте. Али оног тренутка кад сам постала мајка, нисам престала да будем пријатељ, жена, ћерка, уметник, као што нисам престала да се преображавам, и сматрам да бих велику штета нанела себи, а самим тим и онима које волим, ако бих се свела на једну своју улогу.  Срећом ме породица прихвата са свим мојим украсима и ограничењима, а ја сам много боља у свим својим улогама кад имам прилику да оно што се дуже време у мени задржава проспем на папир или платно. У супротном бих била заглављена између жеља и реалности, а то је разарајуће. Елем, све је у смени доба и степенима зрелости у којима различите активности и нагони преовладавају, а усуд уметника је по својој природи помало егоистичан. Како сам старија, тако сам и стрпљивија и учим да ставим неке ствари на страну не губећи веру да се све дешава у право време или не дешава штедећи ме већег губитка. Понекад је самообмана моћан механизам – илузија да време припада нама, а не ми времену. Драго ми је ипак што породица никад није била знак питања у мом животу, већ моје природно проширење и одговор, а све остале делове своје личности развијала сам у складу са могућностима и тиме и њима дала пример позитивног развоја.

Породица Ђорђевић

Kако и колико  је живот у различитим градовима и земљама утицао на Ваше стваралаштво и инспирацију за писање?

Моје рано детињство је обележила Канада, градови Нијагара и Торонто, а сећање дели време на оно пре и на оно после. Измештање из природне средине у раном узрасту била је велика прекретница у мом животу. Прво одвајање и раздвајање на моје и твоје опазила сам кроз призму тог искуства, које сам тек много касније освестила. Верујем да је тада изникла у мени клица разумевања за оно што је другачије. Понела сам са собом и љубав према мелодији језикȃ, мој главни погон што се писања тиче. Међутим, ја нисам рођена у Канади и врло добро сам се сећала и свог пређашњег живота, па је у исто време то измештање било и застрашујуће; поготово што свет у то доба није био повезан на начин који је то данас. То ме је нагнало да гравитирам ка свом језику, култури, наслеђу. Чим би се околности измениле, ја бих тежила супротности. Када сам се одселила у Немачку, прве две године биле су прожете патњом. Много великих промена се догодило у исто време: завршила сам факултет, запослила се, удала се, напустила посао, променила земљу. То је углавном доба кад се човек осамостаљује, а ја сам се само физички била удаљила од својих родитеља. Просторна дистанца ми је помогла да боље сагледам себе и подвучем линију између онога што сам ја, назовимо то јединственим језгром које свака душа носи, и колажа састављеног од драгих људи, школе и учења која су ме обликовала. Сматрам да је измештање у сваком смислу подстицајно за развој, било да је географске, културолошке или неке друге природе. Уметнику је потребно одузети тло под ногама, укинути доток кисеоника у крајњој линији, како би у бестежинском стању, кроз привремени расцеп од сопствене личности сагледао и осетио оно што је било, оно што јесте и оно што ће бити, изван и изнад појединца. Моји литерарни почеци сежу у период пубертета. Са једанаест година сам почела интензивно да пишем поезију, у периоду студија писала сам фрагменте, а жеља и храброст да своју визију света поделим са јавношћу подудариле су се са мојим тридесетим рођенданом. Од тада је прошло девет година, ја сам се променила, обгрлила све што ми је Бог пружио, научила да нико до мене саме не може да одреди и „испише“ ко сам ја. Стога у роману који тренутно пишем обрађујем искуство јунакиње која је рођена у Немачкој. Сматрам великим богатством то што ми је дато да се загледам изблиза у две различите средине и два различита језика, која, кад се сведу рачуни, умногоме наликују једни на друге.

Сматрате ли да су друштвене мреже и интернет утицали на начин на који људи читају и приступају књижевности? Kако се носите са писањем у дигиталном добу?

Несумњиво јесу. За неки вредносни суд ми недостају екпертиза и историјска дистанца, али оно што могу да кажем јесте да живимо у добу великих контраста, могућности и заблуда. Људи упијају много више садржаја у много краћем времену, прерађују, можда и не, копирају, прослеђују, мање су критички настројени према прочитаном, много брже граде суд. С једне стране, за самокритичну личност жељну знања, дигитализација је благослов, али за несигурног човека слабе воље и вере, каква је можда већина, она je мач са две оштрице. Ни квалитативно ни квантитативно не видим дигитализацију као претњу књизи, радије као њену допуну. Радо читам и на киндлу увиђајући предности као што су практичност, хватање белешки, подешавање позадине у складу са добом дана, иако не представља замену за искуство читања и држања у руци штампане књиге. Оно чему сведочимо на друштвеним мрежама само је преслика механизама који суделују у друштву, а опасности су свакако ту услед мањка (само)контроле и диктата тржишне политике и маркетинга. Надаље,  сама дефиниција књижевности је данас постала флуидна, али верујем да су људи који читају из првенствено естетских, моралних, духовних и интелектуалних разлога у сваком друштву и добу у мањини. Они вероватно уживају у приступачности књижевности, а надам се да се и они који имају мање афинитета према читању кроз инстант импулсе с времена на време заинтригирају и да им то отвори путеве којима можда иначе не би пошли. Верујем да би се то дешавало и кроз сусрете и разговоре, дакле у аналогном свету, али вероватно много ређе и спорије. Што се писања тиче, видим себе и уопште писца као врсту киборга. За оне који то умеју, све што смо досад могли и умели, можемо да унапредимо. Исто тако је једноставно злоупотребити изворе, узоре и алатке, али мислим да се ту више не крећемо у домену уметности већ wannabe „културе“.

Kако видите улогу књижевности у данашњем свету који је све више окренут технологији и брзој конзумацији информација?

Рекла бих да се њена улога није променила. Можемо јој данас придати већи значај. За мене је улога књижевности да просвети, просветли, укаже, отвори, понуди, пита, погоди, оплемени, освести, пробуди, уздигне и забави, да ли у виду критике данашњег света или као модус интелигенди. Свет је одувек био више окренут материјалном прогресу него књижевности, ал' опет је књижевност преживела и надживела све друге, „ниже“ облике људског постојања.

Kада говоримо о  технологији, посебно вештачкој интелигенцији, како они утичу на наш однос према књигама и читању? Видите ли то као претњу или прилику за књижевност?

Још се упознајем са дометима вештачке интелигенције, али моја спонтана реакција на све што сам досад видела била је одушевљење. Не замерите ми на искрености. На крају крајева, те алгоритме створио је човек и ја је не схватам као конкуренцију, али ме је страх од „Франкенштајна“. Другим речима, ја у свему видим прилику, а то није проблем кад су циљеви племенити. Тек ћемо се сусретати са фрустрацијама и комплексима ниже вредности кроз креације вештачке интелигенције и надам се ће неко разумно биће из скорије будућности маси указати на прави пут. Кукавице и људи без покрића, жељни ововремене моћи, злоупотребили су и злоупотребиће технологију, али то не значи да је клица зла у технологији, већ као што је одувек и било, у човеку. Дуалност дакако не можемо истиснути из света, али можемо се позиционирати, свако понаособ, тако да тежња ка добром превагне.

Религија и духовност су Вам много важни. Kолико је важно, поготово у овом времену, писати и причати о одржавању унутрашње лепоте и мира у сваком од нас?

Много сте ми лепо питање поставили. Итекако је важно. Рођени смо у прелепом свету, а уништавамо га како бисмо га прилагодили, подредили и угодили нашим потребама и пожудама. Писати, причати, тесати, рибати, служити, трпети и стрпети се – све је то важно. И у томе треба пронаћи праву меру јер не постижемо мир и лепоту само ако се експлицитно бавимо овим темама. Затрпавамо љубав тренутним ужицима и страстима, и потребно ју је избављати, као што сребро морамо редовно да чистимо како бисмо одржали сјај. Уколико нисмо увежбани, много теже ће нам пасти да се домогнемо површине. Религија или религије данас такође доживљавају велику трансформацију и реформацију, али о томе би боље говорили социолози и теолози. Привлаче ме продуховљени људи без обзира да ли са Богом разговарају под окриљем неке од светских религија или имају аутентичан приступ духовности. Допада ми се и теза протојереја Александра Шмемана о томе да хришћанство представља крај религије у догматском смислу, односно да је хришћанство начин живота који садржи, али превазилази литургијске обреде, и да је схватање Свете Литургије као каквог мистичног култа ограничено. Свакако да постоји ритуална природа литургије, али она је много више од тога, за мене лично симболични приказ онога што верујући, тражећи човек целог свог живота покушава – да призове Бога. Оно што не смемо заборавити јесте да се мир, једном кад смо га успоставили, неће одржавати сам од себе јер живот иде даље. Само кроз прегнуће опет ћемо се избавити, кроз страдање опет прочистити, кроз веру опет уздићи.

Kако повезујете уметност и књижевност у свом раду? Сматрате ли да уметност има моћ да промени свет и људска мишљења?

Да. Уметност и човек (који чује Бога у себи) имају ту моћ. У мом стваралаштву све је то флуидно. Определила сам се за писање јер сам чула позив и сматрам да сам на том пољу одскочила од просека; ликовно стваралаштво је за мене вид бивствовања, па и не размишљам много о улози коју има. Сматрам да је сваки писац ститдљиви глумац. Људи окренути уметности и лепом генерално обједињују у себи различите склоности и таленте, па отуда имамо тако много певача-глумаца, глумаца-режисера, модела-глумица и сл. Ви можда и не схватате колико сте утицали на мене и променили свет овим интервјуом, замислите тек како је кад сви добри људи удруже оловке и лепо се стекне на једном месту, па се одатле шири. Промена се дешава сваки дан без обзира на црнило које нас је обавило као густи облак.

По Вашем мишљењу, каква је улога писца у друштву данас? Сматрате ли да писање има моћ да покрене промене и утиче на свет, поготово на овај свет данас, такав какав је?

Улога писца се мењала. Некада су писци проговарали на важне друштвено-политичке теме, чине то и данас (у op-edu нпр.), али можда им се не придаје толики значај. Филозофи се враћају на сцену на моју велику радост. Данас имамо и нови профил писца који је уједно и забављач. Томе су допринели и нови формати забаве и информисања, као што су подкастови. Улоге писца су разне и разнолике, као што су и пориви за писањем. Постоје изразито интелектуални писци, као што постоје изразито емотивни, затим забавни, ангажовани итд. Све док су искрени према себи и читаоцу, биће цењени. Нисам за то да се вештачки наметне неки каталог критеријума у који би писац требало да се уклопи. Довољно је да је свако од нас одговоран према свом позиву и да препозна која је његова или њена мисија. Не можемо сви све.

Kоја је Ваша визија књижевности и књижевне сцене у будућности? Kако сматрате да ће се развијати и мењати?

Иако  сам део „сценографије“, не размишљам на тај начин. Док пишем, уроњена сам у фиктивни свет, а моја машта се разлива преко мојих могућности. У интервалима између замишљам читаоце, разговарам са њима о томе шта им се допада, а шта не, о чему би волели да сазнају више и тако. Углавном је то једна особа, за сваку књигу друга. Не могу да погодим све, али могу да ублажим бол некоме ко је изгубио супружника или некоме ко је донео погрешну одлуку и сад живи са последицама. Мали, конкретни циљеви, пројектовани на небеско платно досегну много више него да распрострем циркуску шатру. Као што сам већ рекла, ако смо сви одговорни према свом дару, биће добро. А како ће то изгледати, не знам. Како ћемо ми изгледати? Ваљда тако.

Kаква би била Ваша порука за наступајуће празнике? Шта је оно на шта би требало највише обратити пажњу, а што смо можда запоставили?

Своју обичност. На то треба више пажње да обратимо. Да се, рецимо, уштинемо кад помислимо да нам се јавило нешто што никоме није. И да мало више радимо ствари које не волимо, од којих презамо, којих се плашимо. Све друго нас води у једностраност и чини једнодимензионалним. То би била порука за целу нову годину, а за празнике се одморите, радујте, проведите јутро у кревету, следеће „поседујте“, одиграјте неку друштвену игру са децом, потрошите новац на нешто што вам није неопходно а допада вам се, обрадујте комшију, мање се жалите, више слушајте, нахраните неку животињу, одгледајте неки леп филм, напуните уши музиком и срце љубављу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: