detalj slike: KRK Art dizajn

BOEMI U NARODNOM POZORIŠTU

Prošlo je skoro godinu dana od mojih poslednjih zapisa u ovaj dnevnik, na čijim koricama piše: MOJI GIMNAZIJSKI DANI. Sada sam samo dodao: MOJI STUDENTSKI DANI.

 Odavno sam profesorki predao pismeni rad ovde ispisan pod naslovom Portret moje bake . Pala je petica. I baka i ja  smo bili very zadovoljni. Onda sam ja zapao u frku oko prijemnog i nije mi bilo ni do čega drugog. A kada sam upisao fakultet i postao redovan student Beogradskog univerziteta, pomislio sam, kao svi moji prethodnici, da je ceo svet moj i da sam u pravom smislu svoj čovek.

Toliko se toga događalo da je bilo najmudrije ništa ne beležiti, sve propustiti pamćenju, ne dirati, kako bi rekao Čola. Živeo sam i dalje online, samo sada bez kontrole dragih mi roditelja. Tu sam kiksnuo. Šta kriti, prešao sam se u koracima, izgubio vreme prvog semestra koje se nije moglo nadoknaditi. U drugom semestru sam povukao, ali, bilo je prilično kasno. Skrckao sam leto za uslov!

         Kakva pisanja i zapisi, impresije i tako to. Nisam znao gde mi je glava. Sestra mi je slala fotke iz Grčke na kojima su svi nasmejani, izgoreli pod jakim suncem, na večeri jedu morske plodove. Tih plodova mi i nije žao, ne bih to u ludilu jeo, ali voleo bih da sam sa njima. Prvi put sam izostao. Ali, hoću da platim ceh. Trpim.

Šta me je navelo da nastavim zapisivanje nekih događaja i doživljaja? Ne mogu to najpreciznije da objasnim. A i čemu to. Jednostavno, osećam da me zapisivanje relaksira i da me bar za kratko vreme izmesti iz nauke i praktičnog razmišljanja. Ko zna, možda će to zapisivanje prerasti u pisanje jednog lepog dana. Negde sam pročitao da je Bulgakov bio lekar, Laza Lazarević, lekar, Jakšić slikar.

Zapravo,ovaj povratak zapisivanju vezan je za baku. Ona je kriva za ovo što sada pišem. Od kada sam otišao od kuće bili smo na vezi. Više je ona zvala mene nego ja nju. Brinula je,ne bespotrebno, i uvek delila prigodne savete.

Sve je teklo ok dok pred podne ovog dana ne klikne pristigla poruka. Pogledam, od bake. Piše ovako:

 - Mogla bih u subotu da dođem u Beograd da tebe i Vojina častim divnim kulturnim događajem, (ja sam se sav naježio od tog još nepoznatog događaja, pazi, kulturnog),...posetom Verdijeve opere BOEMI u Narodnom pozorištu.

Božee, bože, šta baka misli u svojoj glavi. Kada kažem Vojinu bakin predlog, on će se iscepati od smeha. Baka i unuci! Kako bi ona uživala.

Žao mi je bake što će joj  propasti divna ideja, mislim, ne mogu da sedim tri sata ni u loži, bre.. Setio sam se kako je moj ćale, beograadski student, rekao da je polako prolazio pored Narodnog pozorišta da se ne očeše o operu, gde ga je uporno htela da odvede njegova devojka, ova moja majka. I ona ima slične ambicije kao baka, da me negde kulturno ugura.

Pozvao sam baku da saopšim da zahvaljujem, ali da imam već nešto zakazano i da neću moći da idem. Imao sam pripremljen odgovor na sigurno pitanje koje će ona postaviti.. a šta to imaš subotom uveče?.

Obradovala se mome pozivu. Razdragano me pita jesam li pročitao poruku. Odmah dodaje da je to izvođenje posle pet godina u Narodnom! Divne arije koje je pevao Pavaroti, koji je sa tim arijama i započeo karijeru. Pred očima mi onaj debeli pevač sa leptir mašnom, majka ga sluša i zavija sa njim O sole mio. Upadam odmah i kažem da ne mogu da idem na tu čuvenu operu, imam obaveze.

 -Pa to je večernji program. Sve se može do tada uraditi.

-Bako, vodi me kuda hoćeš, na Havaje, na Kineski zid, ali nemoj u operu. Majke mi, me mogu to da slušam, da čitam titlovani tekst gore iznad scene...umoran sam, ti ne znaš koliko sam umoran..

Povišenim tonom prekorava me baka:

-Kakvo gubljenje vremena, to ti je ulaganje u sebe, svoju duhovnost, obrazovanje, a preko moga žiro-računa.Kako misliš da se oženiš...tražićeš takvu kao što si i ti, koja ni ne zna gde je Narodno pozorište. Vidim da je jako ljuta.. Bako, brate, gde je još ženidba, mani se toga, ko ide od studenata u pozorište, a posebno u Narodno.

Vidi da ne može da me slomi, pa mi osvetnički kaže:

-Dobro. Mislila sam da spremim svašta i da ti ponesem.- To svašta znači: pite, štrudle sa makom, bečke šnicle, voće..

- Pa, dočekaću ja tebe pa ćeš mi dati,- kažem brže- bolje..

-A, ne, ne, neću ja da spremam ništa, nećeš da jedeš kolače, ako ne ideš na kulturne manifestacije..

Tako sam se našao u teškoj situaciji: neće mi baka davati džeparac, siguran sam u to. Reći će..pa ti nemaš gde da trošiš....Nema kod nje šale. Rupe u znanju i kulturi se ne opraštaju i ne nagrađuju.

Verujem da pati zbog toga što ne čitam te njene preporučene odlične knjige, ne idem na izložbe i pozorišne predstave. Ne želi da prihvati moje obrazloženje da studenti elektrotehnike nemaju vremena za devojke, a kamoli za druge manje važne stvari. Znam napamet priču kako je ona spremala i polagala ispite. Suvo znanje!

Ostaje pitanje da li bih išao sa bakom u to čuveno pozorište da zaista imam vremena. Jednostavno je tako, ne mogu da poklonim nijednom događaju tri sata pa makar to bio i veliki kulturni događaj u Narodnom pozorištu. Sorry bako.

Uveče pričam cimerima epizodu sa bakom, a oni da me linčuju zbog propuštenih  đakonija u kojima su više puta uživali. Da su znali za slučaj, oni bi me prisilno odveli u to pozorište. Marko kaže da je on mogao da ode umesto mene. Brate, ispašće da sam pogrešio!

 Tako teku moji beogradski, još uvek poprilično online, studentski dani, puni nepredviđenih događaja. Ko zna šta će mi još do ponoćimoja devojka pripremiti. Ali, to je sasvim druga priča. Ona ne ulazi u ovaj dnevnik. Pitaće neko zašto?

Zato što se ljubav pokazuje na licu mesta, sitnim detaljima. Pisanija...nekako mi ta tema ne ide. Nekako ne umem. A kada idemo u šetnju, ja je zagrlim, pričam nešto sasvim obično, ona me drži oko pojasa, i mi znamo da se volimo.

A možda je uskoro odvedem na neki kulturni događaj u to Narodno pozorište, da gospođa baka vidi da nije u pravu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: