детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОЕМИ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ

Прошло је скоро годину дана од мојих последњих записа у овај дневник, на чијим корицама пише: МОЈИ ГИМНАЗИЈСКИ ДАНИ. Сада сам само додао: МОЈИ СТУДЕНТСКИ ДАНИ.

 Одавно сам професорки предао писмени рад овде исписан под насловом Портрет моје баке . Пала је петица. И бака и ја  смо били very задовољни. Онда сам ја запао у фрку око пријемног и није ми било ни до чега другог. А када сам уписао факултет и постао редован студент Београдског универзитета, помислио сам, као сви моји претходници, да је цео свет мој и да сам у правом смислу свој човек.

Толико се тога догађало да је било најмудрије ништа не бележити, све пропустити памћењу, не дирати, како би рекао Чола. Живео сам и даље online, само сада без контроле драгих ми родитеља. Ту сам кикснуо. Шта крити, прешао сам се у корацима, изгубио време првог семестра које се није могло надокнадити. У другом семестру сам повукао, али, било је прилично касно. Скрцкао сам лето за услов!

         Каква писања и записи, импресије и тако то. Нисам знао где ми је глава. Сестра ми је слала фотке из Грчке на којима су сви насмејани, изгорели под јаким сунцем, на вечери једу морске плодове. Тих плодова ми и није жао, не бих то у лудилу јео, али волео бих да сам са њима. Први пут сам изостао. Али, хоћу да платим цех. Трпим.

Шта ме је навело да наставим записивање неких догађаја и доживљаја? Не могу то најпрецизније да објасним. А и чему то. Једноставно, осећам да ме записивање релаксира и да ме бар за кратко време измести из науке и практичног размишљања. Ко зна, можда ће то записивање прерасти у писање једног лепог дана. Негде сам прочитао да је Булгаков био лекар, Лаза Лазаревић, лекар, Јакшић сликар.

Заправо,овај повратак записивању везан је за баку. Она је крива за ово што сада пишем. Од када сам отишао од куће били смо на вези. Више је она звала мене него ја њу. Бринула је,не беспотребно, и увек делила пригодне савете.

Све је текло ок док пред подне овог дана не кликне пристигла порука. Погледам, од баке. Пише овако:

 - Могла бих у суботу да дођем у Београд да тебе и Вoјинa частим дивним културним догађајем, (ја сам се сав најежио од тог још непознатог догађаја, пази, културног),...посетом Вердијеве опере БОЕМИ у Народном позоришту.

Божее, боже, шта бака мисли у својој глави. Када кажем Вoјину бакин предлог, он ће се исцепати од смеха. Бака и унуци! Како би она уживала.

Жао ми је баке што ће јој  пропасти дивна идеја, мислим, не могу да седим три сата ни у ложи, бре.. Сетио сам се како је мој ћале, београадски студент, рекао да је полако пролазио поред Народног позоришта да се не очеше о оперу, где га је упорно хтела да одведе његова девојка, ова моја мајка. И она има сличне амбиције као бака, да ме негде културно угура.

Позвао сам баку да саопшим да захваљујем, али да имам већ нешто заказано и да нећу моћи да идем. Имао сам припремљен одговор на сигурно питање које ће она поставити.. а шта то имаш суботoм увече?.

Обрадовала се моме позиву. Раздрагано ме пита јесам ли прочитао поруку. Одмах додаје да је то извођење после пет година у Народном! Дивне арије које је певао Павароти, који је са тим аријама и започео каријеру. Пред очима ми онај дебели певач са лептир машном, мајка га слуша и завија са њим О sole mio. Упадам одмах и кажем да не могу да идем на ту чувену оперу, имам обавезе.

 -Па то је вечерњи програм. Све се може до тада урадити.

-Бако, води ме куда хоћеш, на Хаваје, на Кинески зид, али немој у оперу. Мајке ми, ме могу то да слушам, да читам титловани текст горе изнад сцене...уморан сам, ти не знаш колико сам уморан..

Повишеним тоном прекорава ме бака:

-Какво губљење времена, то ти је улагање у себе, своју духовност, образовање, а преко мога жиро-рачуна.Како мислиш да се ожениш...тражићеш такву као што си и ти, која ни не зна где је Народно позориште. Видим да је јако љута.. Бако, брате, где је још женидба, мани се тога, ко иде од студената у позориште, а посебно у Народно.

Види да не може да ме сломи, па ми осветнички каже:

-Добро. Мислила сам да спремим свашта и да ти понесем.- То свашта значи: пите, штрудле са маком, бечке шницле, воће..

- Па, дочекаћу ја тебе па ћеш ми дати,- кажем брже- боље..

-А, не, не, нећу ја да спремам ништа, нећеш да једеш колаче, ако не идеш на културне манифестације..

Тако сам се нашао у тешкој ситуацији: неће ми бака давати џепарац, сигуран сам у то. Рећи ће..па ти немаш где да трошиш....Нема код ње шале. Рупе у знању и култури се не опраштају и не награђују.

Верујем да пати због тога што не читам те њене препоручене одличне књиге, не идем на изложбе и позоришне представе. Не жели да прихвати моје образложење да студенти електротехнике немају времена за девојке, а камоли за друге мање важне ствари. Знам напамет причу како је она спремала и полагала испите. Суво знање!

Остаје питање да ли бих ишао са баком у то чувено позориште да заиста имам времена. Једноставно је тако, не могу да поклоним ниједном догађају три сата па макар то био и велики културни догађај у Народном позоришту. Sorry bako.

Увече причам цимерима епизоду са баком, а они да ме линчују због пропуштених  ђаконија у којима су више пута уживали. Да су знали за случај, они би ме присилно одвели у то позориште. Марко каже да је он могао да оде уместо мене. Брате, испашће да сам погрешио!

 Тако теку моји београдски, још увек поприлично online, студентски дани, пуни непредвиђених догађаја. Ко зна шта ће ми још до поноћимоја девојка припремити. Али, то је сасвим друга прича. Она не улази у овај дневник. Питаће неко зашто?

Зато што се љубав показује на лицу места, ситним детаљима. Писанија...некако ми та тема не иде. Некако не умем. А када идемо у шетњу, ја је загрлим, причам нешто сасвим обично, она ме држи око појаса, и ми знамо да се волимо.

А можда је ускоро одведем на неки културни догађај у то Народно позориште, да госпођа бака види да није у праву.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: