detalj slike: KRK Art dizajn

TA LjUBAV

Pozna je jesen, na pragu je zima.

Vrhove planina skriva plavi sneg,

a u srcu mome jos topline ima,

da otopi u tvom taj ledeni breg.

Moja ljubav nije držanje za ruku

Šetnja po mesečini... Zorom poj zebe...

Umeće to je da nosim tvoju muku.

I kad me raniš da pređem preko sebe.

Dajem ti zaklon od sopstvenih studi.

Padobran sam u tvom vrtoglavom padu.

Čemerni dani kad legnu na grudi,

ne dam da potoneš. Pružam ti nadu.

Ljubav sve obuhvata i sve prožima.

Sve prihvata takvo kakvo je. I prašta.

Ljubav ne grdi, ne sudi...Oduzima

gordost. I ponekad boli... kad uzrasta.

GREŠKA IL' GREH

Mislim o tebi

Kako ličiš na moga oca...

U načinu na koji ispijas kafu

Pališ cigaretu

I vidim te...

Povlačiš prvi dim 

Suženim pogledom

gledaš u iluziju što pleše pred tobom

Zavodi

i nestaje u pramenu neostvarenih želja

Ličiš...

I to me čini slabom

Drhtaj nedodira

Preklapanja misli

dozivanja

Kradom...

Osluškujemo Daljinu

Skupljamo se

Tišinom pokisli

Ti...

U vinu daviš strahove

Na mahove

treptaj suznog oka

Od dima

il' bola

što sudbe gorke ostavi žaoka

Čežnja duboka

Nedostajanje

žudnjom probuđeno

Suđeno

ili biramo sami?

Ja...

U plavoj sobi, u polutami

dok

prigušenim glasom

Aleksandra izvodi svoj "Peh"... 

zamagljenim očima duše

ne vidim...

Da li sam tvoja Greška

ili si moj Greh

PROBUĐENA

Napuklo jutro porađa dan...

Gasim iluzije u krvavoj zori

Ti nikad više moj nesan

ni da vrate se dani prošli

ne gorim

Neke su vatre samo varka

Zalud žaračem da džaram

Crvene se, plamte... ali...

Ni pepela prah

Ni toplina žara

Istina gola od laži je grublja

što skriva se u svil'ne rukavice

Oteža ogrtač samoljublja

Kada savest zarumeni lice

Ne raste kukurek ni trnje

gde uzore ljubavi ralo

Bura spere i Edensko seme

posejano na kameno žalo

Jutro se kida od noći

Opseni puca i zadnji šav

Naša reka, vidim, potok je maleni

Zavodim uspomene u zaborav

Ali još su bučne u meni

Večnost u trenutku

Ne, ne možeš ti da me zaboraviš

Za mnom vrata sećanja stalno će da škripe

Dok hodaš ulicom odvažan, il’ se takav praviš  

Moriće te miris naše stare lipe!

Tu, na klupi drvenoj u gradskom parku

Sedeli smo nekada mladi, zagrljeni

Ljubio mi usne žedne, pio boju jarku

Ja tonula k’o u Vrbas u pogled zeleni.

A reka je tiho preplitala vale

Banjalučko veče prikradalo se nemo

Za tebe i mene sve kazaljke stale

Svi nam puti otvoreni, gde god da krenemo

Razum utrnuo, snom jagnjeta spava

Dok su srca besomučno u grudima tukla

Na ramenu tvome sneva moja glava

A u oko želja s neba zvezdu svukla!

Goreli smo vatrom iskonskoga plama

Žarila nas lava uzavrele krvi

Od poljupca dalje brana- veo srama...

A telo se kida, požuda ga mrvi!

Jedno drugog tada, željni ostadosmo.

U nadi i čekanju da će doći dan

Kad volećemo slobodno! Tada ne znadosmo

Da vetar sudbine oduvaće nam san!

Ta noć! Kad Sve je bilo. I Ništa ne beše

Ljubav u povoju... i grobni joj čas!

Osta trenutak što sećanjem pleše

Trenutak što Večnost rodi za nas!

PODELITE OVAJ TEKST NA: