детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТА ЉУБАВ

Позна је јесен, на прагу је зима.

Врхове планина скрива плави снег,

а у срцу моме јос топлине има,

да отопи у твом тај ледени брег.

Моја љубав није држање за руку

Шетња по месечини... Зором пој зебе...

Умеће то је да носим твоју муку.

И кад ме раниш да пређем преко себе.

Дајем ти заклон од сопствених студи.

Падобран сам у твом вртоглавом паду.

Чемерни дани кад легну на груди,

не дам да потонеш. Пружам ти наду.

Љубав све обухвата и све прожима.

Све прихвата такво какво је. И прашта.

Љубав не грди, не суди...Одузима

гордост. И понекад боли... кад узраста.

ГРЕШКА ИЛ' ГРЕХ

Мислим о теби

Како личиш на мога оца...

У начину на који испијас кафу

Палиш цигарету

И видим те...

Повлачиш први дим 

Суженим погледом

гледаш у илузију што плеше пред тобом

Заводи

и нестаје у прамену неостварених жеља

Личиш...

И то ме чини слабом

Дрхтај недодира

Преклапања мисли

дозивања

Крадом...

Ослушкујемо Даљину

Скупљамо се

Тишином покисли

Ти...

У вину давиш страхове

На махове

трептај сузног ока

Од дима

ил' бола

што судбе горке остави жаока

Чежња дубока

Недостајање

жудњом пробуђено

Суђено

или бирамо сами?

Ја...

У плавој соби, у полутами

док

пригушеним гласом

Александра изводи свој "Пех"... 

замагљеним очима душе

не видим...

Да ли сам твоја Грешка

или си мој Грех

ПРОБУЂЕНА

Напукло јутро порађа дан...

Гасим илузије у крвавој зори

Ти никад више мој несан

ни да врате се дани прошли

не горим

Неке су ватре само варка

Залуд жарачем да џарам

Црвене се, пламте... али...

Ни пепела прах

Ни топлина жара

Истина гола од лажи је грубља

што скрива се у свил'не рукавице

Отежа огртач самољубља

Када савест зарумени лице

Не расте кукурек ни трње

где узоре љубави рало

Бура спере и Еденско семе

посејано на камено жало

Јутро се кида од ноћи

Опсени пуца и задњи шав

Наша река, видим, поток је малени

Заводим успомене у заборав

Али још су бучне у мени

Вечност у тренутку

Не, не можеш ти да ме заборавиш

За мном врата сећања стално ће да шкрипе

Док ходаш улицом одважан, ил’ се такав правиш  

Мориће те мирис наше старе липе!

Ту, на клупи дрвеној у градском парку

Седели смо некада млади, загрљени

Љубио ми усне жедне, пио боју јарку

Ја тонула к’о у Врбас у поглед зелени.

А река је тихо преплитала вале

Бањалучко вече прикрадало се немо

За тебе и мене све казаљке стале

Сви нам пути отворени, где год да кренемо

Разум утрнуо, сном јагњета спава

Док су срца бесомучно у грудима тукла

На рамену твоме снева моја глава

А у око жеља с неба звезду свукла!

Горели смо ватром исконскога плама

Жарила нас лава узавреле крви

Од пољупца даље брана- вео срама...

А тело се кида, пожуда га мрви!

Једно другог тада, жељни остадосмо.

У нади и чекању да ће доћи дан

Кад волећемо слободно! Тада не знадосмо

Да ветар судбине одуваће нам сан!

Та ноћ! Кад Све је било. И Ништа не беше

Љубав у повоју... и гробни јој час!

Оста тренутак што сећањем плеше

Тренутак што Вечност роди за нас!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: