detalj slike: KRK Art dizajn

HVALA TI ZA SVE

             Jednog dana mamino dete se naljutilo na kišu. Ono ne voli kada pada kiša. Jer, kad pada hladno je i sivo. Svuda su barice. I ulica utihne. Njegovi drugari ne trče za loptom.

           –Ne volim kišu. Zašto pada ova dosadna kiša? Ko je  uopšte izmislio kišu?– ponavljalo je mamino dete gledajući kroz zamagljeno staklo prozora. Činilo se kao da i ne želi da sazna ni jedan odgovor na svoja ljutita pitanja. To i nisu bila pitanja koja su tražila odgovore. To su više bila gunđanja.

Mama je ćutala. Znala je odgovore, ali je znala da se njenom detetu isti neće svideti sve dok je nemilog raspoloženja. Kratko mu je samo rekla da se strpi, jer je kiša veoma korisna i potrebna svim stvorenjima. I da obriše suze, jer one sigurno neće zaustaviti kišu.

Dete, iako je bilo i tužno i ljuto, više nije progovorilo ni reč. Ućutalo se. Umirilo, pred naišlim osećanjem stida...

I mama se ućutala, i tek kada se primirilo, upitala je svoje dete:

–O čemu razmišljaš?

–Razmišljam o suzama. –odgovorilo je dete.

–O, suzama?–pomalo iznenađeno izgovori mama.

–Da, potvrdi dete.

–Čijim, ako smem da pitam?– nastavi mama učtivo.

–O mojim i Boginim. –sigurnije reče dete.

–I, zašto plaču oni koje ja najviše volim?– ohrabrivala je majka pogledom svoje tužno čedo.

–Plaču jer se ne razumeju, i plaču jer im je žao. Bog plače jer mu je sigurno žao što se ja ljutim na njega, a ja plačem jer mi je sada žao što On plače.

–A da Ga zamoliš da ne plače?–predloži mama.

–Kako to da učinim, upita, a da me On čuje?

–Bog najpre čuje zahvalnost... –otkrila je tajnu mama.

Dete pogleda u nebo i reče: –Hvala ti Bože za kišu!

Nije očekivalo odgovor. Srce mu je zatitralo od radosnog osećanja i trenutnog olakšanja. Utom, iznenadno, iz oblaka zaiskri sunčev zračak, potom se poput šarene lepeze raširi velelepna, jasna duga. I mamin osmeh zablista u odrazu prozorskog stakla.

Dete se svemu snažno obradova. I u isti tren, s majkom u glas uskliknu:

–Hvala ti Bože! Za sve!

PODELITE OVAJ TEKST NA: