|
|
|
 | Дајана Петровић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ХВАЛА ТИ ЗА СВЕ
Једног дана мамино дете се наљутило на кишу. Оно не воли када пада киша. Јер, кад пада хладно је и сиво. Свуда су барице. И улица утихне. Његови другари не трче за лоптом. –Не волим кишу. Зашто пада ова досадна киша? Ко је уопште измислио кишу?– понављало је мамино дете гледајући кроз замагљено стакло прозора. Чинило се као да и не жели да сазна ни један одговор на своја љутита питања. То и нису била питања која су тражила одговоре. То су више била гунђања. Мама је ћутала. Знала је одговоре, али је знала да се њеном детету исти неће свидети све док је немилог расположења. Кратко му је само рекла да се стрпи, јер је киша веома корисна и потребна свим створењима. И да обрише сузе, јер оне сигурно неће зауставити кишу.Дете, иако је било и тужно и љуто, више није проговорило ни реч. Ућутало се. Умирило, пред наишлим осећањем стида... И мама се ућутала, и тек када се примирило, упитала је своје дете:–О чему размишљаш?–Размишљам о сузама. –одговорило је дете.–О, сузама?–помало изненађено изговори мама.–Да, потврди дете.–Чијим, ако смем да питам?– настави мама учтиво.–О мојим и Богиним. –сигурније рече дете.–И, зашто плачу они које ја највише волим?– охрабривала је мајка погледом своје тужно чедо. –Плачу јер се не разумеју, и плачу јер им је жао. Бог плаче јер му је сигурно жао што се ја љутим на њега, а ја плачем јер ми је сада жао што Он плаче. –А да Га замолиш да не плаче?–предложи мама.–Како то да учиним, упита, а да ме Он чује?–Бог најпре чује захвалност... –открила је тајну мама.Дете погледа у небо и рече: –Хвала ти Боже за кишу!Није очекивало одговор. Срце му је затитрало од радосног осећања и тренутног олакшања. Утом, изненадно, из облака заискри сунчев зрачак, потом се попут шарене лепезе рашири велелепна, јасна дуга. И мамин осмех заблиста у одразу прозорског стакла. Дете се свему снажно обрадова. И у исти трен, с мајком у глас ускликну:–Хвала ти Боже! За све!
|
