detalj slike: KRK Art dizajn

Lidija Kostić: Pisanje je i potreba i terapija

Intervju sa Lidijom Kostić, autorkom nagrađene zbirke “NESANICA I DRUGE PRIČE“

Lidija Kostić - foto:ASoglas

IZVOR: ASOGLAS - izdavaštvo

Razgovarao Velimir Savić, 12.01 2024. 

Draga Lidija

Velimir

Neću te persirati, iako te gotovo ne poznajem, osim što sam te na par trenutaka vidio dok si na 7 Drinskim književnim susretima primala nagradu kao prvonagrađena za zbirku tvojih pripovjedaka “Nesanica i druge priče”. Nisam ja kriv, rekao bih da si po prirodi introvertna ili što bi komšije rekle samozatajna. To nepersiranje činim stoga što sam kao predsjednik žirija ne samo pomno čitao tvoje priče, nego i uživao u njima prije drugih čitalaca, dakle prijatelj sam tvojih priča, a i ne želim da suvišnom kurtoazijom tako prisutnom kod stranaca kvarim prisnost između pisca i čitaoca, što smatram da je neophodnost. Što se tiče poštovanja, tvoje priče će svakako izazvati taj osjećaj, bar tako je bilo sa mnom. Stoga reci nam najprije nešto o sebi i svom književnom radu i inspiraciji – da te malo upoznamo. Dakle kako si mi nepoznata mogao bih toliko toga da pitam. Zapravo, još uvijek ne znam ni iz kojeg grada dolaziš?

Lidija

Ima dana, delova vremena, koji čine ono što je, u stvari, život, koji se tada odvija u punoći i intenzitetu i koji nije ni daleki rođak onom životu koji teče kada, na primer, peremo zube ili kupujemo krompir na pijaci. Takav dan i veče bila je, za mene, promocija autora na Sedmim Drinskim književnim susretima u prelepom Zvorniku pored večne i jedinstvene Drine.

Utisak te ne vara, zakleti sam introvert, možda to i nije svestan izbor, ali i da biram opet bih u takvim vodama plivala, volim mir, tišinu, samo moje vreme za razmišljanje, maštanje i boravak u svetu koji me krepi i puni lepotom. Uvek sam volela da posmatram. Ljude, njihove odnose, ono o čemu naglas pričaju, a i ono što kriju, što prekrivaju velovima samozavaravanja ili varanja drugih, a što uvek izlazi na videlo, meni uvek nekako tako jasno i predvidljivo. Taj fulid nemušte komunikacije, ono neizrečeno, nevidljivo, uvek me je privlačilo, hipnotisalo me je, uvodilo me u priču nekog sasvim običnog susreta ili ni po čemu zanimljivog kontakta i otvaralo neograničenu mogućnost tkanja međuljudskih dodira, bolnih nesporazuma i instant razumevanja, dugih očekivanja i naprasnih odustajanja, mirnog toka događaja i prekretnica posle kojih više ništa ne bude isto. Priče o ljudima, sa porukom koja glasi „čujem te, razumem te, vidim te, volim te“, to volim i kao čitalac i kao neko ko pokušava da piše. Tako pokušavam i da živim, svesna onih oko sebe, otvorena za njihove poruke, nauke, saznanja, otkrića i iskustva, osećajući da je život prekratak koliko je i zanimljiv.

Rođena sam i odrasla u Kruševcu, Pravni fakultet završila u Nišu, a poslednjih dvadesetak godina, sa izvesnim prekidima, živim u Beogradu.

Velimir

Da li si vjerovala da ćeš pobijediti na konkursu, jesi li imala takvo samopouzdanje i kako si reagovala, s obzirom da je prva nagrada prilično vrijedna – besplatno štampanje knjige, što jeste rijetkost kad su izdavači u pitanju ?

Lidija

Nagrada je najvrednija moguća, a tačno je da je prava retkost. Strana mi je takva vrsta samopouzdanja, pomalo i rezignirano sam poslala rukopis, posle nekoliko čudnih, da ne kažem neprijatnih, iskustava.

Imamo mi, tamo gde radim, jednu zabačenu prostoriju u kojoj se čuvaju arhivirani predmeti, retko se, u njoj, uznemiravaju pauci iznenadnim ulascima zaposlenih, tiho zuji klima, a kroz prozor koji se do kraja ne zatvara uvek pomalo pirka i svež vazduh, svež zahvaljujući ogromnoj, zelenoj krošnji starog drveta koje još nisu stigli da poseku. To je mesto događaja. Tamo sam se zavukla da pročitam rezultate konkursa. Bilo je potrebno vreme da nevericu zameni radost, jedno vreme su se smenjivale naizmenično, dok sam koracima premeravala ostavu uzduž i popreko. Kada sam, konačno, naglašeno pribrano izašla iz arhive, na licu mi je bio izraz osobe koja je zauzeta rešavanjem slučaja toliko komplikovanog da je bilo neophodno konsultovati i stare predmete. Dok mi je u stomaku igralo uzbuđenje.

Velimir

Možeš li otkriti čitaocima šta je to zapravo Šarengrad, jer si dala tu šifru za rukopis. Nešto mi je to bilo poznato, pa sam za potrebe ovog intervjua ukucao na Wikipediju pojam Šarengrad i saznao da je to tvrđava uz Dunav, predgrađe grada Iloka u Hrvatskoj. Zanimljivo prolazio sam tuda prošle godine i upamtio taj zanimljivi prizor stare, ruševne tvrđave koja dominara nad Dunavom. E, to je Šarengrad za koji ja znam. Doduše svaki grad je šaren onoliko koliko su raznoliki njegovi stanovnici. Ilok je poznat po vinima, naročito bijelim. Koje bi vino preporučila uz svoje priče, na koje vino mirišu, ako si iz vinogradarskog kraja – mada, čovjek se ionako opije bukeom tvog pisanja.

Lidija

Nisam znala za tvrđavu Šarengrad, predrađe Iloka u Hrvatskoj, hvala na tom zanimljivom podatku. Moj Šarengrad je, ipak, na drugoj strani. U šesnaestom veku moj rodni Kruševac se, na turskom, zvao Aladža Hisar, što znači Šarengrad. A sve zbog krušca, šarenog rečnog kamena, od koga je bio izgrađen i zbog koga je dobio i ime. Kruševac ima znamenito mesto u istoriji srpske države, kao što je poznato, bio je prestonica cara Lazara, odatle je srpska vojska, pričestivši se u drevnoj Lazarici, pošla na boj na Kosovo. Spomen park „Lazarev grad“ je vrlo zanimljiv za obilaske, sa ostacima donžon kule, bisera moravske arhitekture crkve Lazarice i veoma bogatog, nedavno renoviranog, muzeja koji se nalazi u predivnoj zgradi nekadašnje kruševačke gimnazije.

Ipak, kao što to uvek biva sa ljudima, Ilok i moj Kruševac nešto povezuje, a to su dobra vina. Naime, i Kruševac, tačnije Aleksandrovačka župa, oko starog Kožetina, je poznat vinogradarski kraj. Nisam stručna za lojze, kako bi rekao moj deda, mada, ako se setim njegovih priča, mogu da preporučim tamnjaniku koja može biti i belo, a i crveno vino.

Velimir

Kad si počela da pišeš? Imaš li objavljenih knjiga? Pišeš li poeziju? Rekao bih da, jer tvoja je proza puna poetike. Ja u jednoj pjesmi kažem “umjetnost je bol suvišne ljepote”. Je li potreba za pisanjem, po tvom mišljenju, razmjena energije, duhovna glad ili terapija, potreba za hvatanjem ravnoteže, ili zapis o svom postojanju. Ovi uobičajeni, homo sapiensi, jer normalni je preozbiljna riječ, kojima očito umjetnici ne pripadaju, počnu i prestanu da pišu u pubertetu. Mi ne. Ako pišeš poeziju daj nam ovde par tvojih stihova.

Lidija

Počela sam da pišem kad sam, nakon što sam dala „bogu božije, a caru carevo“, shvatila da imam vremena za sebe, da želim da se izvučem negde iz pretposlednjeg reda gde sam se sama stavila i ponovo se upoznam. Možda je to, gledano sa strane, kasno, ali za mene je bilo pravo vreme. Nemam objavljenih knjiga, ova zbirka biće prva.

Da, ta razmena energije između autora i čitaoca je veoma moćna, ruši sve zdravorazumske zakonitosti i tako potpuno povezuje. Složila bih se, da je pisanje zaista sve to, i potreba i terapija, neophodno za ravnotežu, pa i zapis o svom postojanju.

Ovo je moja pesma, nastala dok sam živela u Bugarskoj, u periodu kada sam bila istinski veoma usamljena.

NOĆ NA RILI

Šta me tako plaši

Dok stojim gola na planinskoj ravni?

Topao i gust mrak uzima me sporo

Pod mesečevim pogledom

Koji ne optužuje i ne pita.

Umro je iznenada vetar

Tišina mirno biva.

Prazno je i čisto, sve je tu.

Ja sam oblak iza koga se žuti krije

Ja sam trava, mudra u bezbrižnosti svoga sna,

Ja spokojna lepotica zvezda

Što se, blagom porugom, smeje

Mojoj zaprepašćenosti

Pred večnom, jednostavnom istinom

Da ja sam sve.

Smejem se, nevina i slobodna.

Velimir

Pretpostavljam da si čitala Mihaila Lalića? Za mene je najljepši početak jedne knjige (a čitam od šeste godine) prva stranica “Lelejske Gore”. Trinaeast posljednjih stranica Selenićevog romana “Očevi i oci” je najemotivniji, zbog toga i najljepši kraj koji sam čitao. Pišeš tako gusto i slikovito. Kao ova dvojica. Da li si zadržala naslov “Nesanica i… druge priče ?” Tvoja omiljena knjiga je… Preporuči par naslova za naše čitaoce. Da vidimo tvoj književni ukus.

Lidija

Obožavam stil Slobodana Selenića, takvo pisanje volim kao čitalac, takođe i Svetlanu Velmar Janković, dok je Lalić jedan od mojih omiljenih pisaca, jedno veoma skromno hvala na ovom poređenju. Toliko je pisaca kojima se divim, koje smatram porodicom. Crnjanski, po meni najveći pesnik i u prozi, Meša i Ivo uvek, Tomas Man, genije koji sa 26 godina piše jedne „Budenbrokove“, večiti Dostojevski, a Tolstoj je pisac sa kim sam osetila najdublju povezanost od prvog čitanja. Ako bih da izdvojim samo jednu knjigu, onu koju bih ponela na pusto ostrvo ili za poslednje časove u samici pre nego što stanem pred streljački vod, to bi bilo „Vaskrsenje“ od Lava Tolstoja, knjiga koja me pričešćuje i čistu i nevinu stavlja u svet i među ljude i koju čitam po ko zna koji put.

Velimir

Moram ovo reći. Pobijedila si na Drinskim književnim susretima u sjajnoj konkurenciji. Toliko mi je bilo dobrih rukopisa, uživao sam čitajući, mada je to naporan posao, ako želiš biti pošten u ocjenjivanju – a ja to jesam. Nekako se tako desilo posljednji rukopis koji sam dobio na čitanje je bio tvoj, a eto na kraju prvi. Kad si pisala ove priče? Vraćaš li se na već napisano, da li ih naknadno uređuješ? Iskren da budem jedno je čitati knjigu na kompjuteru, a drugo držati je u rukama. Rekao sam Dejanu Spasojeviću, uredniku AS izdavaštva i istovremeno članu žirija da želim što prije da dobijem tvoju knjigu i trećeplasiranu „Saudade“ Jelene Cvetković. Takve, pametne, umjetnički vrijedne knjige želim da čitam. Na konkursu većinom bili ženski rukopisi. To se ranije nije dešavalo. Imaš li objašnjenje za taj fenomen, alhemiju kojom se žene pretvaruju iz najvjernijih i najboljih čitalaca u vrhunske pisce i to pored svih obaveza koje ima moderna žena. Otkrij nam tu tajnu.

Lidija

Uglavnom ne menjam puno kad jednom završim priču, mada ih čitam ponovo bezbroj puta. Nastale su tokom dužeg perioda, a onda sam ih grupisala u cikluse kada sam došla na ideju da napravim zbirku.

Žene sve više osvešćuju istinu o tome koliko su snažne. Kao da je to najbolje skrivana istina na svetu. Ne znam da li je u pitanju podneblje ili mentalitet, tek ne čini mi se da naše žene, a možda je to slučaj i uopšte, imaju svest o tome šta sve mogu. Ženska energija je energija rađanja, stvaranja života, čuvanja života, nege, potpore, podrške i ne pada mi na pamet šta od takve energije može biti jače. Žena koja otkrije to, koja sebe pozna i prihvati svoju snagu bez izvinjavanja ili skrivanja ili relativizovanja, može sve.

Velimir

I na kraju pitanje koje ne volim, ali moram da ga postavim, jer tako je očekivano, a glasilo bi – pišeš li šta novo? Najprije, nije pošteno to pitati kad je zbirka u izlasku i očekuje punu pažnju. Pored toga, ja mislim da mi ne stvaramo ništa novo nego samo otkrivamo ono što je duboko u nama nekim arhetipom pohranjeno, a nismo znali da imamo. Logično je, ne možemo svijetu dati ono što nemamo. Dakle, pitaću ovako, poznavajući nemirni duh pisca šta sad stvaraš?

Lidija

Priče su moja velika ljubav i one nastaju stalno, ali ove godine bih želela da probam da napišem roman, o tome intenzivno razmišljam.

Velimir

Reci nam nešto lijepo za kraj, odaberi neku finu rečenicu iz „Nesanice…“, za one koji te nisu čitali ili uradi to oboje.

Lidija

Nadovezujući se na tvoje pitanje vezano za snagu i talenat žene, delim deo iz priče „Baba“ koja govori o jakoj, jednostavnoj ženi koja je, ne trudeći se, poznala tajnu života.

„Na babinu sahranu došlo je celo selo. Sinovi i kćeri gledali su zatečeno, zbunjeno, kao da su mislili da će njihova jaka majka naći načina da i smrt vara večno, duhovito i okretno, kao što je dedu ponekad. Na odru je ležala ta snažna žena mirno sklopljenih očiju kao neko ko je svoj posao priveo kraju onako kako je i zamislio. Žena koja nije znala za umor i slabost, za dosadu i oklevanje, koja je svaki tren života živela punoćom i radovanjem, vrijući tiho i uporno sokove života u svom tajnom svetu, u svom nepokornom biću koje je pulsiralo ljubavlju, jednostavnom i svežom kao u trenutku kad ju je njome nalio Bog.“

Награђени рукопис, Несаница и друге приче Лидије Костић, књига у најави

PODELITE OVAJ TEKST NA: