детаљ слике: КРК Арт дизајн

Лидија Костић: Писање је и потреба и терапија

Интервју са Лидијом Костић, ауторком награђене збирке “НЕСАНИЦА И ДРУГЕ ПРИЧЕ“

Лидија Костић - фото:АСоглас

ИЗВОР: АСОГЛАС - издаваштво

Разговарао Велимир Савић, 12.01 2024. 

Драга Лидија

Велимир

Нећу те персирати, иако те готово не познајем, осим што сам те на пар тренутака видио док си на 7 Дринским књижевним сусретима примала награду као првонаграђена за збирку твојих приповједака “Несаница и друге приче”. Нисам ја крив, рекао бих да си по природи интровертна или што би комшије рекле самозатајна. То неперсирање чиним стога што сам као предсједник жирија не само помно читао твоје приче, него и уживао у њима прије других читалаца, дакле пријатељ сам твојих прича, а и не желим да сувишном куртоазијом тако присутном код странаца кварим присност између писца и читаоца, што сматрам да је неопходност. Што се тиче поштовања, твоје приче ће свакако изазвати тај осјећај, бар тако је било са мном. Стога реци нам најприје нешто о себи и свом књижевном раду и инспирацији – да те мало упознамо. Дакле како си ми непозната могао бих толико тога да питам. Заправо, још увијек не знам ни из којег града долазиш?

Лидија

Има дана, делова времена, који чине оно што је, у ствари, живот, који се тада одвија у пуноћи и интензитету и који није ни далеки рођак оном животу који тече када, на пример, перемо зубе или купујемо кромпир на пијаци. Такав дан и вече била је, за мене, промоција аутора на Седмим Дринским књижевним сусретима у прелепом Зворнику поред вечне и јединствене Дрине.

Утисак те не вара, заклети сам интроверт, можда то и није свестан избор, али и да бирам опет бих у таквим водама пливала, волим мир, тишину, само моје време за размишљање, маштање и боравак у свету који ме крепи и пуни лепотом. Увек сам волела да посматрам. Људе, њихове односе, оно о чему наглас причају, а и оно што крију, што прекривају веловима самозаваравања или варања других, а што увек излази на видело, мени увек некако тако јасно и предвидљиво. Тај фулид немуште комуникације, оно неизречено, невидљиво, увек ме је привлачило, хипнотисало ме је, уводило ме у причу неког сасвим обичног сусрета или ни по чему занимљивог контакта и отварало неограничену могућност ткања међуљудских додира, болних неспоразума и инстант разумевања, дугих очекивања и напрасних одустајања, мирног тока догађаја и прекретница после којих више ништа не буде исто. Приче о људима, са поруком која гласи „чујем те, разумем те, видим те, волим те“, то волим и као читалац и као неко ко покушава да пише. Тако покушавам и да живим, свесна оних око себе, отворена за њихове поруке, науке, сазнања, открића и искуства, осећајући да је живот прекратак колико је и занимљив.

Рођена сам и одрасла у Крушевцу, Правни факултет завршила у Нишу, а последњих двадесетак година, са извесним прекидима, живим у Београду.

Велимир

Да ли си вјеровала да ћеш побиједити на конкурсу, јеси ли имала такво самопоуздање и како си реаговала, с обзиром да је прва награда прилично вриједна – бесплатно штампање књиге, што јесте ријеткост кад су издавачи у питању ?

Лидија

Награда је највреднија могућа, а тачно је да је права реткост. Страна ми је таква врста самопоуздања, помало и резигнирано сам послала рукопис, после неколико чудних, да не кажем непријатних, искустава.

Имамо ми, тамо где радим, једну забачену просторију у којој се чувају архивирани предмети, ретко се, у њој, узнемиравају пауци изненадним уласцима запослених, тихо зуји клима, а кроз прозор који се до краја не затвара увек помало пирка и свеж ваздух, свеж захваљујући огромној, зеленој крошњи старог дрвета које још нису стигли да посеку. То је место догађаја. Тамо сам се завукла да прочитам резултате конкурса. Било је потребно време да неверицу замени радост, једно време су се смењивале наизменично, док сам корацима премеравала оставу уздуж и попреко. Када сам, коначно, наглашено прибрано изашла из архиве, на лицу ми је био израз особе која је заузета решавањем случаја толико компликованог да је било неопходно консултовати и старе предмете. Док ми је у стомаку играло узбуђење.

Велимир

Можеш ли открити читаоцима шта је то заправо Шаренград, јер си дала ту шифру за рукопис. Нешто ми је то било познато, па сам за потребе овог интервјуа укуцао на Wикипедију појам Шаренград и сазнао да је то тврђава уз Дунав, предграђе града Илока у Хрватској. Занимљиво пролазио сам туда прошле године и упамтио тај занимљиви призор старе, рушевне тврђаве која доминара над Дунавом. Е, то је Шаренград за који ја знам. Додуше сваки град је шарен онолико колико су разнолики његови становници. Илок је познат по винима, нарочито бијелим. Које би вино препоручила уз своје приче, на које вино миришу, ако си из виноградарског краја – мада, човјек се ионако опије букеом твог писања.

Лидија

Нисам знала за тврђаву Шаренград, предрађе Илока у Хрватској, хвала на том занимљивом податку. Мој Шаренград је, ипак, на другој страни. У шеснаестом веку мој родни Крушевац се, на турском, звао Алаџа Хисар, што значи Шаренград. А све због крушца, шареног речног камена, од кога је био изграђен и због кога је добио и име. Крушевац има знаменито место у историји српске државе, као што је познато, био је престоница цара Лазара, одатле је српска војска, причестивши се у древној Лазарици, пошла на бој на Косово. Спомен парк „Лазарев град“ је врло занимљив за обиласке, са остацима донжон куле, бисера моравске архитектуре цркве Лазарице и веома богатог, недавно реновираног, музеја који се налази у предивној згради некадашње крушевачке гимназије.

Ипак, као што то увек бива са људима, Илок и мој Крушевац нешто повезује, а то су добра вина. Наиме, и Крушевац, тачније Александровачка жупа, око старог Кожетина, је познат виноградарски крај. Нисам стручна за лојзе, како би рекао мој деда, мада, ако се сетим његових прича, могу да препоручим тамњанику која може бити и бело, а и црвено вино.

Велимир

Кад си почела да пишеш? Имаш ли објављених књига? Пишеш ли поезију? Рекао бих да, јер твоја је проза пуна поетике. Ја у једној пјесми кажем “умјетност је бол сувишне љепоте”. Је ли потреба за писањем, по твом мишљењу, размјена енергије, духовна глад или терапија, потреба за хватањем равнотеже, или запис о свом постојању. Ови уобичајени, хомо сапиенси, јер нормални је преозбиљна ријеч, којима очито умјетници не припадају, почну и престану да пишу у пубертету. Ми не. Ако пишеш поезију дај нам овде пар твојих стихова.

Лидија

Почела сам да пишем кад сам, након што сам дала „богу божије, а цару царево“, схватила да имам времена за себе, да желим да се извучем негде из претпоследњег реда где сам се сама ставила и поново се упознам. Можда је то, гледано са стране, касно, али за мене је било право време. Немам објављених књига, ова збирка биће прва.

Да, та размена енергије између аутора и читаоца је веома моћна, руши све здраворазумске законитости и тако потпуно повезује. Сложила бих се, да је писање заиста све то, и потреба и терапија, неопходно за равнотежу, па и запис о свом постојању.

Ово је моја песма, настала док сам живела у Бугарској, у периоду када сам била истински веома усамљена.

НОЋ НА РИЛИ

Шта ме тако плаши

Док стојим гола на планинској равни?

Топао и густ мрак узима ме споро

Под месечевим погледом

Који не оптужује и не пита.

Умро је изненада ветар

Тишина мирно бива.

Празно је и чисто, све је ту.

Ја сам облак иза кога се жути крије

Ја сам трава, мудра у безбрижности свога сна,

Ја спокојна лепотица звезда

Што се, благом поругом, смеје

Мојој запрепашћености

Пред вечном, једноставном истином

Да ја сам све.

Смејем се, невина и слободна.

Велимир

Претпостављам да си читала Михаила Лалића? За мене је најљепши почетак једне књиге (а читам од шесте године) прва страница “Лелејске Горе”. Тринаеаст посљедњих страница Селенићевог романа “Очеви и оци” је најемотивнији, због тога и најљепши крај који сам читао. Пишеш тако густо и сликовито. Као ова двојица. Да ли си задржала наслов “Несаница и… друге приче ?” Твоја омиљена књига је… Препоручи пар наслова за наше читаоце. Да видимо твој књижевни укус.

Лидија

Обожавам стил Слободана Селенића, тaкво писање волим као читалац, такође и Светлану Велмар Јанковић, док је Лалић један од мојих омиљених писаца, једно веома скромно хвала на овом поређењу. Толико је писаца којима се дивим, које сматрам породицом. Црњански, по мени највећи песник и у прози, Меша и Иво увек, Томас Ман, геније који са 26 година пише једне „Буденброкове“, вечити Достојевски, а Толстој је писац са ким сам осетила најдубљу повезаност од првог читања. Ако бих да издвојим само једну књигу, ону коју бих понела на пусто острво или за последње часове у самици пре него што станем пред стрељачки вод, то би било „Васкрсење“ од Лава Толстоја, књига која ме причешћује и чисту и невину ставља у свет и међу људе и коју читам по ко зна који пут.

Велимир

Морам ово рећи. Побиједила си на Дринским књижевним сусретима у сјајној конкуренцији. Толико ми је било добрих рукописа, уживао сам читајући, мада је то напоран посао, ако желиш бити поштен у оцјењивању – а ја то јесам. Некако се тако десило посљедњи рукопис који сам добио на читање је био твој, а ето на крају први. Кад си писала ове приче? Враћаш ли се на већ написано, да ли их накнадно уређујеш? Искрен да будем једно је читати књигу на компјутеру, а друго држати је у рукама. Рекао сам Дејану Спасојевићу, уреднику АС издаваштва и истовремено члану жирија да желим што прије да добијем твоју књигу и трећепласирану „Саудаде“ Јелене Цветковић. Такве, паметне, умјетнички вриједне књиге желим да читам. На конкурсу већином били женски рукописи. То се раније није дешавало. Имаш ли објашњење за тај феномен, алхемију којом се жене претварују из највјернијих и најбољих читалаца у врхунске писце и то поред свих обавеза које има модерна жена. Откриј нам ту тајну.

Лидија

Углавном не мењам пуно кад једном завршим причу, мада их читам поново безброј пута. Настале су током дужег периода, а онда сам их груписала у циклусе када сам дошла на идеју да направим збирку.

Жене све више освешћују истину о томе колико су снажне. Као да је то најбоље скривана истина на свету. Не знам да ли је у питању поднебље или менталитет, тек не чини ми се да наше жене, а можда је то случај и уопште, имају свест о томе шта све могу. Женска енергија је енергија рађања, стварања живота, чувања живота, неге, потпоре, подршке и не пада ми на памет шта од такве енергије може бити јаче. Жена која открије то, која себе позна и прихвати своју снагу без извињавања или скривања или релативизовања, може све.

Велимир

И на крају питање које не волим, али морам да га поставим, јер тако је очекивано, а гласило би – пишеш ли шта ново? Најприје, није поштено то питати кад је збирка у изласку и очекује пуну пажњу. Поред тога, ја мислим да ми не стварамо ништа ново него само откривамо оно што је дубоко у нама неким архетипом похрањено, а нисмо знали да имамо. Логично је, не можемо свијету дати оно што немамо. Дакле, питаћу овако, познавајући немирни дух писца шта сад ствараш?

Лидија

Приче су моја велика љубав и оне настају стално, али ове године бих желела да пробам да напишем роман, о томе интензивно размишљам.

Велимир

Реци нам нешто лијепо за крај, одабери неку фину реченицу из „Несанице…“, за оне који те нису читали или уради то обоје.

Лидија

Надовезујући се на твоје питање везано за снагу и таленат жене, делим део из приче „Баба“ која говори о јакој, једноставној жени која је, не трудећи се, познала тајну живота.

„На бабину сахрану дошло је цело село. Синови и кћери гледали су затечено, збуњено, као да су мислили да ће њихова јака мајка наћи начина да и смрт вара вечно, духовито и окретно, као што је деду понекад. На одру је лежала та снажна жена мирно склопљених очију као неко ко је свој посао привео крају онако како је и замислио. Жена која није знала за умор и слабост, за досаду и оклевање, која је сваки трен живота живела пуноћом и радовањем, вријући тихо и упорно сокове живота у свом тајном свету, у свом непокорном бићу које је пулсирало љубављу, једноставном и свежом као у тренутку кад ју је њоме налио Бог.“

Награђени рукопис, Несаница и друге приче Лидије Костић, књига у најави

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: