detalj slike: KRK Art dizajn

Pietà

Dete u krilu mati počiva

Priča bez reči i priča

rečima

dovoljnim za večnost

Pogled joj zariven u daljinu

Ko koštica u višnju

Pogled joj baršunast ogrtač

oko začetaka ljudske misli u njemu

Nesmotrenih pretnji želja

Nepredviđenih jazova svakog veselja

Njen pogled zna

Patnju koja ruši zidove hrama

Vidi ožiljke koje poneće

Na koži pod rebrima

Jer niko neokrznut

Ne progazi ovuda

Osmesi nečastivog zamajavaju

Još mlečno oko

Njen pogled čuje

Nečujne reči

I vetar koji duva u noći duše

preobražava

Glasove (iz) kolevke

U strašnu kompoziciju bez dirigenta

Koren u krila

Dete u dečaka

Dečaka u mladića

Mladića u čoveka

Kojem više povratka nema

U Getsimansku baštu

Pre samog početka

Njen pogled

I kamen i svila

Na njegovim ramenima

Ne razume jedno:

Ko rođen je na krilu vremena

Na vremenu samo leteti može

A taj pogled taj ogrtač taj strah

Ljubav je bezimena

Kojoj kršim običaj

Izgovarajući je

Jer u tišini niče

I retki su je rekli

Rečima pravim

Dok vetar preti i zavija

U noći duše

I zemaljskih slavlja

Bez prestanka (ili: Žrtvovanje)

Na bol se ne osvrćem više

Kruži mi venama

kaplje iz sata u sat

taj intravenski otrov

infuzija umrljanog srca

Dobrovoljno pristajem na post

koji boli u stomaku

i tanji kost

Poklanjam ti dar svoje žeđi

I potčinjenog srca

neupadljivo makovo zrno

koje vodenica vremena prebacuje iz časa u čas

Rado trgam svoju nevidljivu masku

saopštavam skrivenu lepotu

svetskom oku

umesto tebe

Ne smeta mi što istežem ruku

i osećam mišićni bol

da te iz brloga mračnog izvučem

il živog blata

Navikavam se na modrice po koži

i purpurna jezera pod očima

po kojima tvoj ponos

umetnički kliza

u hladnim danima

Postepeno se utapam u izmučeni izgled

gubeći mladalački zanos

Ne smeta mi moja žrtva

Ako jednom spasenje stigne:

Usne koje se nad zemaljskim nevoljama sreću

tvoj strah koji se sklupčao u mom pupku

naše oči, u večitom razgovoru, bez prestanka

naše sene, spojene

Pozivnica na kraj sveta

Iza mene ostaće beli trag papira

po kom ćeš me tražiti

ali ne i pronaći istu

Jezgro mog bića izmenio je

notni sistem bola

po kom sam tipkala povijenih leđa

Stvarajući melodiju od jecaja

Alhemijom susreta sa zidovima

za svaku želju

Sa zastavom radosti spuštenom na pola

Ostavljajući crne okrugle pečate ko šljive

mokrih nota

Ispod svakog oka

Po linijama koje sam prešla

a koje se ne prelaze

Tvoje me oči gaze

I rafalno skidaju sa pozornice male

Kao maramica padam na put

Ko će me podići

To više i nije moja pesma

Već izgužvana pozivnica na kraj sveta

Gde otišli nismo

Gde otišli nismo

Pre nego što smo daljine daljinama

prepričali

tišinama

PODELITE OVAJ TEKST NA: