детаљ слике: КРК Арт дизајн

Pietà

Дете у крилу мати почива

Прича без речи и прича

речима

довољним за вечност

Поглед јој заривен у даљину

Ко коштица у вишњу

Поглед јој баршунаст огртач

око зачетака људске мисли у њему

Несмотрених претњи жеља

Непредвиђених јазова сваког весеља

Њен поглед зна

Патњу која руши зидове храма

Види ожиљке које понеће

На кожи под ребрима

Јер нико неокрзнут

Не прогази овуда

Осмеси нечастивог замајавају

Још млечно око

Њен поглед чује

Нечујне речи

И ветар који дува у ноћи душе

преображава

Гласове (из) колевке

У страшну композицију без диригента

Корен у крила

Дете у дечака

Дечака у младића

Младића у човека

Којем више повратка нема

У Гетсиманску башту

Пре самог почетка

Њен поглед

И камен и свила

На његовим раменима

Не разуме једно:

Ко рођен је на крилу времена

На времену само летети може

А тај поглед тај огртач тај страх

Љубав је безимена

Којој кршим обичај

Изговарајући је

Јер у тишини ниче

И ретки су је рекли

Речима правим

Док ветар прети и завија

У ноћи душе

И земаљских славља

Без престанка (или: Жртвовање)

На бол се не осврћем више

Кружи ми венама

капље из сата у сат

тај интравенски отров

инфузија умрљаног срца

Добровољно пристајем на пост

који боли у стомаку

и тањи кост

Поклањам ти дар своје жеђи

И потчињеног срца

неупадљиво маково зрно

које воденица времена пребацује из часа у час

Радо тргам своју невидљиву маску

саопштавам скривену лепоту

светском оку

уместо тебе

Не смета ми што истежем руку

и осећам мишићни бол

да те из брлога мрачног извучем

ил живог блата

Навикавам се на модрице по кожи

и пурпурна језера под очима

по којима твој понос

уметнички клиза

у хладним данима

Постепено се утапам у измучени изглед

губећи младалачки занос

Не смета ми моја жртва

Ако једном спасење стигне:

Усне које се над земаљским невољама срећу

твој страх који се склупчао у мом пупку

наше очи, у вечитом разговору, без престанка

наше сене, спојене

Позивница на крај света

Иза мене остаће бели траг папира

по ком ћеш ме тражити

али не и пронаћи исту

Језгро мог бића изменио је

нотни систем бола

по ком сам типкала повијених леђа

Стварајући мелодију од јецаја

Алхемијом сусрета са зидовима

за сваку жељу

Са заставом радости спуштеном на пола

Остављајући црне округле печате ко шљиве

мокрих нота

Испод сваког ока

По линијама које сам прешла

а које се не прелазе

Твоје ме очи газе

И рафално скидају са позорнице мале

Као марамица падам на пут

Ко ће ме подићи

То више и није моја песма

Већ изгужвана позивница на крај света

Где отишли нисмо

Где отишли нисмо

Пре него што смо даљине даљинама

препричали

тишинама

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: