detalj slike: KRK Art dizajn

ZLATONOSNA PRIPOVEST

(roman "MIDAR" - Ilija Šaula, Književni ESNAF - Beograd, III izdanje - 2022)

Prof. dr Slađana Milenković

Roman „Midar” Ilije Šaule sastavljen je iz priča, poglavlja koja mogu da se čitaju i samostalno, ne kao deo ove celine, na šta upućuje i sam autor u Prologu. Navodeći autoreferencijalne pasaže, on upućuje na to da su pojedini delovi romana već objavljivani kao, recimo, traktat ili rasprava o ljubavi, potom pažljivom čitaocu neće promaći tematizovanje nekih poznatih filozofskih dela, ali ono što većina upita čim čuje za ovo delo, je šta zapravo znači reč Midar. Pisac se uspešno brani da nije pozvan da direktno „otkriva tajne ovoga sveta”, no da je Midar „verovatno ljubav”. U tekstovima se navodilo da je Midar „nova pesnička reč”, kojom se kroz izvedeni pridev opisuje osećanje traganja za svetlošću i koračanje bulevarom koji vodi u neku našu pećinu, skrivenu i nebu blisku. Tumači kažu i da je složenica mi i dar mi-dar, ja-dar, ono što darujem. Kuriozitet „Midara” leži i u prikazu triju životinja, pratilaca glavnog junaka Ana: orla, zmije i vuka, sa naglaskom na poslednjeg. Vuk kod Šaule ima ulogu pozitivnog bića koje služi čoveku, a ne koje mu čini štetu i nanosi zlo. On je smekšao vuka, ne da bi ga potčinio već da bi ga učinio sebi ravnim.Naslov me asocira na ime Mida što može da znači zlatonosan, ako se prisetimo priče iz  grčke mitologije kako je Mida, bogati frigijski kralj dobio „dar” da se sve što dotaktne pretvori u zlato, potom ga vratio, a izvori, tj.  reka, u kojima je oprao sa svog tela dar i svoju krivicu postali su zlatonosni. Tako i pisac u svojim delima ispisuje svojim darom i svoju krivicu i spira je istovremeno sa sebe predajući je svetu, javnosti.

Žanr romana podrazumeva da ima određenu strukturu, pisac pripoveda nekakav niz događaja u prostoru i vremenu, roman ima glavnog i sporedne junake. Ovo je hibridni žanr romana, celine su poput priča naslovljene i odeljene, ali istovremeno su slivene u jednu celinu koja se čita u dahu.  Roman može i ne mora da ima istorijsku osnovu, motive iz realnog života ili geografski prepozntaljive predele, ovde se Šaula i sa tim poigrava, navodeći realne krajolike ali domaštavajući radnju, likove, pa i prostor, te se radnja odigrava u vreme 7. i 8. veka u Gruziji, u priči o njegovom rodonačelniku što je samo istorijski povod za pripovest, što ga otklanja od mogućnosti da bude istorijski, a dodala bih i viteški roman jer je prvo poglavlje naslovljeno kao Vitez tajne. Očekivli bismo da tu bude ispirčana nekakva priča o vitezu, međutim Šaula izneverava čitaoca, vešto ga zavodeći i varajući pričom o vitezu ali bez dame, nije pikarski – viteški roman, nego je hibridna priča o vitezu poput novih blobastera, filmskim pristupom saopštenih urbanih mitova, ali ti mitovi nisu urbani, nisu gradski, nego su naši, šumski, stenoviti, kordunaški.

         Ovo Šaulino štivo zahteva obrazovanog i pažljivog čitaoca, mnogo je intertekstualnih veza koje daju značenje sadržaju ako budu otkrivene, ali tekst je sam po sebi lep, iako se ne rastumači u komparativnom ključu. Da spomenemo vremensku perspektivu koja se prelama kroz vekove, od cara Solomona, u vreme Kulina bana drugu polovinu 12. veka, vremena 17. veka, uz slovensku mitologiju, pa do savremenog trenutka. Prostori u romanu Midar su i Hercegovina i Zahumlje, dolina Vrbasa i Kordun. Vremenska i prostorna lokalizacija je poznata ali i pomalo nevereovatna, tj. izmaštana, ili dosanjana, neodrežena kao što je recim opećina u kojoj smešta jedna deo romana, što vodi ka zaključku da može da bude univerzalna, vanvremenska, a upravo su takvi prostori bajke i vremenski okviri. Bajkovito je doveo u vezu sa fantastičnim, gradeći svoju priču na motivu sna, u okviru sna, on povezuje naizgled nespojivo, recimo orla i zmiju, san u snu, buženje u snu, kroz čitav roman prisutna su snoviđenja.

Bajkovitost se iščitava i iz magijskih brojeva koji su korišćeni u bajakama poput brojeva 3, 7, 9, on ima broj devet kao istaknut, a da se prisetimo bilo je 9 planeta u drevnom Sunčevom sistemu, devet je brda i devet morau Šaulinom pripovedanju. Opisao je u tom snu koji se proteže kroz roman susret s precima, u odeljku Dolazak na planinu sreće svog pretka Ormazda, dalekog njegovog pretka Belog orla. Oslanjajući se na slovensku mitologiju san o Zmiji, Vuku i Orlu uvodi nas u pripovedanje ali i u filozofske pasaže i promišljanja pisca.

Narator, An, alter ego autora, prepun božanske ljubavi, sušta je suprotnost ovom dobu duhovno otrovanih i bezosećajnih ljudi. „On je čista svetlost, nepatvorena ljubav i dobrota,”on je noslilac narodnih predanja, koja i dalje žive, odavde isijavaju znanja predaka i ljubav prema životu i ljudima, a posebno prema zavičaju Kordunu. Kritičari su naveli da su Vuk i Zmija pravim protagonisti romana, a dodala bih da oni svakako simbolizuju pomirenje nepomirljivog, nemogućeg.

Midarovo detinjstvo je pod velom mudrosti majke Neve i ludog oca. Ona mu je usadila tu fantazmagoriju da su izdanci vitezova iz reda zmaja. Likovi iz realnog sveta su otac Anan, mati koju nije upoznao, pradeda i Did, mudrac za naukovanje i realno selo Jagorica, a nadrealni uz Vuka, Zmiju i Orla je Midar, piščev dvojnik i sagovornik, kako je neko rekao njegov Mefisto. „Njegovo delo je u znaku otkrovenja zaumnih sfera i života nakon smrti. Glavni nosioci ideja i radnje, An i Midar, pomalo su „pomereni” ali satkani od snova, dobrote i ljubavi.”

Pećina je i on sam i ona je u njemu i to je njegova riznica i njegovo bogatstvo, u njoj on doživanjava katarzu i to su delovi romana u kojima je autor saopštio svoju životnu filozofiju. Ulaz u pećinu simbolizuje kapiju raja, zbog čega svoj mit o besmrtnosti duše, Šaula započinje tvrdnjom: „Kada dobrota uđe na vrata, ona prestaju da postoje”.Pominjanje pećine, upućuje eksplicitno na Platonovu alegoriju pećine koja predstavlja treću u nizu od tri njegove analogije: prva je o Suncu, druga je analogija s linijom, a treća s pećinom. Isto kao što su ljudi u ovoj Platonovj alegoriji okovani, zarobljeni u pećini, tako su i u romanu, s tim što oni ulaze u pećinu kao u prostor, mesto spoznanja. Kod Platona ljudi su čitavog života u pećini, okovani, zarobljeni, i nikako ne mogu da se kreću, zbog čega ne znaju ni šta, ni ko je pored njih, ispred ili iza, sve dok im slaba svetlost ne omogući da vide bar ispred ali oni ne znaju poreklo te svetlosti, i vide iskrivljeno. Oni ne znaju da ih osvetljavavatra, ne mogu da je vide jer se nalazi daleko iza njih, kao što ne mogu da vide ni put koji ide nagore. Kad se volšebno oslobode, oni se u bolu od naglog pokretanja i od svetlosti na koju nisu navikli okreću od svetla jer im je lakše da gledaju senke, kad su izvučeni napolje to proizvodi još jaču bol, kao što je bol rađanja, prvo vide Mesec, zvezde, da bi na kraju, u poslednjoj fazi dostigli najviši stepen znanja.

To je upravo ono čemu teži Šaulin roman, njegova priča kroz paralelu sa pećinom, težnja glavnog junaka da uspe da sagleda ontološki hijerarhizovanu stvarnost i da posle samospoznaje više ne može da se vrati na staro, čak ni kad bi mu obećavali sve počasti jedino bi mogao da se vrati da drugim prenese svoje znanje, da ih prosvetli. Pećina je preobražaj, ovladavanje prizemnim u čoveku i otvaranje uma višim saznanjima. Taj božanski, spoznajni aspekt, ističe Šaula, kao bitno svojstvo osobe da razlikuje dobro od zla, a to se stiče učenjem, negovanjem vrline. Baveći se određenjem pojma, ideje, navodi da je to shvatljivo samo umom, te je njegov junak, kao Dostojevski u pećini dobio nove oči, neko bi to nazvao trećim okom, onim koje gleda umom.

Ovo se može iščitati i kao roman o seobama, kako ih je protumačio neko: Prva je o dolasku naratorovih predaka, trgovačke krvi, „iza gruzijskih planina” u hercegovačko zabrđe, a druga o njegovom povratku na rodno kordunaško ognjište, gde se na posredan način kroz san, u koji mu dolazinjegov predak, preseljava u planinsku pećinu, u kojoj ga dočekuju slovenska mitološka bića.Midarova svesna žrtva nije počinjena u agoniji, iz očaja. Ona je posledica neizmerne, neuslovljene ljubavi, jer je božiji čovek: „Midar je imao igle za pletivo najtananijih osjećanja. Njegovi misaoni treptaji doticali su zidove života i umio je, zajedno sa svjetlošću, da plete magiju dobrote među ljudima.”Stremeći ka večnosti, Šaula veruje Crnjanskom da smrti nema, nego postoje samo seobe, meni jedan od omiljenih lirskih citata:    „...obično bih volio da prošetam dolinom srca, da plovim rijekom života, da prođem kapiju razuma i letim prostranstvom duše”Midareva ljubav je ključni segment u kojem se pisac „raspolutio i u kojem vrlo smisleno gradi svoj stav o ljubavi, o kordunašicama, o njegovom opštem čovekoljublju”.Šaula izlažući Midarove poglede na svet i život govori o sebi i svojoj dobroti i čovekoljublju. O tim ključnim temama piše ili bolje rečeno promišlja i u knjizi promisli o životu - Bulevar svetlosti.„Hranimo se ljubavlju, pustimo svetlost u sebe, svetlimo svakom živom biću na našoj planeti, budimo ljudi, volimo se! ”I u Bulevaru svetlosti ljubav je sinonim za svetlost.

Sa osvrtom na prošla vremena, na napuštene prostore i na izbledela lica, sve ove knjige su svakako vredne pažnje. Neretko podseća na mitološke priče, ali i svakodnevni život. Odiše sećanjima na Kordun, na rodni kraj, na iščezle običaje i vrednosti i ističe vezu sa zemljom i prirodom uopšte. U pitanju je literarno osveženje koje će oplemeniti knjižarske i bibliotečke police. Moto romana: Kada dobrota uđe na vrata,ona prestaju da postoje,” odlična je poruka za kraj, kako je počelo, tako se i zaokružuje Šaulin svet, ali priča se nastavlja jer dobrota je ključ svega, koji otključava zlatna vrata smisla i života.

PODELITE OVAJ TEKST NA: