детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗЛАТОНОСНА ПРИПОВЕСТ

(роман "МИДАР" - Илија Шаула, Књижевни ЕСНАФ - Београд, III издање - 2022)

Проф. др Слађана Миленковић

Роман „Мидар” Илије Шауле састављен је из прича, поглавља која могу да се читају и самостално, не као део ове целине, на шта упућује и сам аутор у Прологу. Наводећи аутореференцијалне пасаже, он упућује на то да су поједини делови романа већ објављивани као, рецимо, трактат или расправа о љубави, потом пажљивом читаоцу неће промаћи тематизовање неких познатих филозофских дела, али оно што већина упита чим чује за ово дело, је шта заправо значи реч Мидар. Писац се успешно брани да није позван да директно „открива тајне овога света”, но да је Мидар „вероватно љубав”. У текстовима се наводило да је Мидар „нова песничка реч”, којом се кроз изведени придев описује осећање трагања за светлошћу и корачање булеваром који води у неку нашу пећину, скривену и небу блиску. Тумачи кажу и да је сложеница ми и дар ми-дар, ја-дар, оно што дарујем. Kуриозитет „Мидара” лежи и у приказу трију животиња, пратилаца главног јунака Ана: орла, змије и вука, са нагласком на последњег. Вук код Шауле има улогу позитивног бића које служи човеку, а не које му чини штету и наноси зло. Он је смекшао вука, не да би га потчинио већ да би га учинио себи равним.Наслов ме асоцира на име Мида што може да значи златоносан, ако се присетимо приче из  грчке митологије како је Мида, богати фригијски краљ добио „дар” да се све што дотактне претвори у злато, потом га вратио, а извори, тј.  река, у којима је опрао са свог тела дар и своју кривицу постали су златоносни. Тако и писац у својим делима исписује својим даром и своју кривицу и спира је истовремено са себе предајући је свету, јавности.

Жанр романа подразумева да има одређену структуру, писац приповеда некакав низ догађаја у простору и времену, роман има главног и споредне јунаке. Ово је хибридни жанр романа, целине су попут прича насловљене и одељене, али истовремено су сливене у једну целину која се чита у даху.  Роман може и не мора да има историјску основу, мотиве из реалног живота или географски препознтаљиве пределе, овде се Шаула и са тим поиграва, наводећи реалне крајолике али домаштавајући радњу, ликове, па и простор, те се радња одиграва у време 7. и 8. века у Грузији, у причи о његовом родоначелнику што је само историјски повод за приповест, што га отклања од могућности да буде историјски, а додала бих и витешки роман јер је прво поглавље насловљено као Витез тајне. Очекивли бисмо да ту буде испирчана некаква прича о витезу, међутим Шаула изневерава читаоца, вешто га заводећи и варајући причом о витезу али без даме, није пикарски – витешки роман, него је хибридна прича о витезу попут нових блобастера, филмским приступом саопштених урбаних митова, али ти митови нису урбани, нису градски, него су наши, шумски, стеновити, кордунашки.

         Ово Шаулино штиво захтева образованог и пажљивог читаоца, много је интертекстуалних веза које дају значење садржају ако буду откривене, али текст је сам по себи леп, иако се не растумачи у компаративном кључу. Да споменемо временску перспективу која се прелама кроз векове, од цара Соломона, у време Кулина бана другу половину 12. века, времена 17. века, уз словенску митологију, па до савременог тренутка. Простори у роману Мидар су и Херцеговина и Захумље, долина Врбаса и Кордун. Временска и просторна локализација је позната али и помало невереоватна, тј. измаштана, или досањана, неодрежена као што је рецим опећина у којој смешта једна део романа, што води ка закључку да може да буде универзална, ванвременска, а управо су такви простори бајке и временски оквири. Бајковито је довео у везу са фантастичним, градећи своју причу на мотиву сна, у оквиру сна, он повезује наизглед неспојиво, рецимо орла и змију, сан у сну, бужење у сну, кроз читав роман присутна су сновиђења.

Бајковитост се ишчитава и из магијских бројева који су коришћени у бајакама попут бројева 3, 7, 9, он има број девет као истакнут, а да се присетимо било је 9 планета у древном Сунчевом систему, девет је брда и девет морау Шаулином приповедању. Описао је у том сну који се протеже кроз роман сусрет с прецима, у одељку Долазак на планину среће свог претка Ормазда, далеког његовог претка Белог орла. Ослањајући се на словенску митологију сан о Змији, Вуку и Орлу уводи нас у приповедање али и у филозофске пасаже и промишљања писца.

Наратор, Ан, алтер его аутора, препун божанске љубави, сушта је супротност овом добу духовно отрованих и безосећајних људи. „Он је чиста светлост, непатворена љубав и доброта,”он је нослилац народних предања, која и даље живе, одавде исијавају знања предака и љубав према животу и људима, а посебно према завичају Кордуну. Критичари су навели да су Вук и Змија правим протагонисти романа, а додала бих да они свакако симболизују помирење непомирљивог, немогућег.

Мидарово детињство је под велом мудрости мајке Неве и лудог оца. Она му је усадила ту фантазмагорију да су изданци витезова из реда змаја. Ликови из реалног света су отац Анан, мати коју није упознао, прадеда и Дид, мудрац за науковање и реално село Јагорица, а надреални уз Вука, Змију и Орла је Мидар, пишчев двојник и саговорник, како је неко рекао његов Мефисто. „Његово дело је у знаку откровења заумних сфера и живота након смрти. Главни носиоци идеја и радње, Ан и Мидар, помало су „померени” али саткани од снова, доброте и љубави.”

Пећина је и он сам и она је у њему и то је његова ризница и његово богатство, у њој он доживањава катарзу и то су делови романа у којима је аутор саопштио своју животну филозофију. Улаз у пећину симболизује капију раја, због чега свој мит о бесмртности душе, Шаула започиње тврдњом: „Када доброта уђе на врата, она престају да постоје”.Помињање пећине, упућује експлицитно на Платонову алегорију пећине која представља трећу у низу од три његове аналогије: прва је о Сунцу, друга је аналогија с линијом, а трећа с пећином. Исто као што су људи у овој Платоновј алегорији оковани, заробљени у пећини, тако су и у роману, с тим што они улазе у пећину као у простор, место спознања. Код Платона људи су читавог живота у пећини, оковани, заробљени, и никако не могу да се крећу, због чега не знају ни шта, ни ко је поред њих, испред или иза, све док им слаба светлост не омогући да виде бар испред али они не знају порекло те светлости, и виде искривљено. Они не знају да их осветљававатра, не могу да је виде јер се налази далеко иза њих, као што не могу да виде ни пут који иде нагоре. Кад се волшебно ослободе, они се у болу од наглог покретања и од светлости на коју нису навикли окрећу од светла јер им је лакше да гледају сенке, кад су извучени напоље то производи још јачу бол, као што је бол рађања, прво виде Месец, звезде, да би на крају, у последњој фази достигли највиши степен знања.

То је управо оно чему тежи Шаулин роман, његова прича кроз паралелу са пећином, тежња главног јунака да успе да сагледа онтолошки хијерархизовану стварност и да после самоспознаје више не може да се врати на старо, чак ни кад би му обећавали све почасти једино би могао да се врати да другим пренесе своје знање, да их просветли. Пећина је преображај, овладавање приземним у човеку и отварање ума вишим сазнањима. Тај божански, спознајни аспект, истиче Шаула, као битно својство особе да разликује добро од зла, а то се стиче учењем, неговањем врлине. Бавећи се одређењем појма, идеје, наводи да је то схватљиво само умом, те је његов јунак, као Достојевски у пећини добио нове очи, неко би то назвао трећим оком, оним које гледа умом.

Ово се може ишчитати и као роман о сеобама, како их је протумачио неко: Прва је о доласку нараторових предака, трговачке крви, „иза грузијских планина” у херцеговачко забрђе, а друга о његовом повратку на родно кордунашко огњиште, где се на посредан начин кроз сан, у који му долазињегов предак, пресељава у планинску пећину, у којој га дочекују словенска митолошка бића.Мидарова свесна жртва није почињена у агонији, из очаја. Она је последица неизмерне, неусловљене љубави, јер је божији човек: „Мидар је имао игле за плетиво најтананијих осјећања. Његови мисаони трептаји дотицали су зидове живота и умио је, заједно са свјетлошћу, да плете магију доброте међу људима.”Стремећи ка вечности, Шаула верује Црњанском да смрти нема, него постоје само сеобе, мени један од омиљених лирских цитата:    „...обично бих волио да прошетам долином срца, да пловим ријеком живота, да прођем капију разума и летим пространством душе”Мидарева љубав је кључни сегмент у којем се писац „располутио и у којем врло смислено гради свој став о љубави, о кордунашицама, о његовом општем човекољубљу”.Шаула излажући Мидарове погледе на свет и живот говори о себи и својој доброти и човекољубљу. О тим кључним темама пише или боље речено промишља и у књизи промисли о животу - Булевар светлости.„Хранимо се љубављу, пустимо светлост у себе, светлимо сваком живом бићу на нашој планети, будимо људи, волимо се! ”И у Булевару светлости љубав је синоним за светлост.

Са освртом на прошла времена, на напуштене просторе и на избледела лица, све ове књиге су свакако вредне пажње. Неретко подсећа на митолошке приче, али и свакодневни живот. Одише сећањима на Kордун, на родни крај, на ишчезле обичаје и вредности и истиче везу са земљом и природом уопште. У питању је литерарно освежење које ће оплеменити књижарске и библиотечке полице. Мото романа: Када доброта уђе на врата,она престају да постоје,” одлична је порука за крај, како је почело, тако се и заокружује Шаулин свет, али прича се наставља јер доброта је кључ свега, који откључава златна врата смисла и живота.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: