detalj slike: KRK Art dizajn

DA BUDEM JUTRO DANU SVAKOM

(Beseda na Dučićevim večerima pezije u Trebinju 30.10. 2009.)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Ukazana mi je velika čast da vam se obratim na večeri „Kod kneza“ i bar na kratko osvetlim taj kompleksni univerzum, pesnika Jovana Dučića, koji nas je najubedljivije uveo u sfere artzima i lirizma, pokazujući neslućeni potencijal srpskog jezika.

Budući da mi je nagrada „Kondir Kosovke devojke“, na Vidovdan, ove godine, dodeljena u Gračanici za zavetno slovo o strašnom i neprekidnom kosovskom udesu, neću se kao devojka iz istoimene pesme, pojeći umiruće požaliti na svoj hudi udes, već ću ovom prilikom istaći radost zbog privilegije date mi mogućnošću da stvaram, te da tako budem i na ovom visokom mestu koje pripada odabranima.

Pesnik je svedok, smatrala je Marina Cvetajeva, a to je pozicija koja zahteva um i prisebnost do čega treba uzrasti. I Jovan Dučić je po svemu što je stvarao bio svedok posebnog kova, i to ne samo po volji sudbine da bude u službi otačastva, na važnim mestima u svetu, već prevashodno svojim bićem koje je slutilo dubinu jezika i njegove izražajne mogućnosti. On je poput stabla, inače njegovog omiljenog simbola, rastao i uvis i u dubinu spuštajući se u vreme srpske istorije, duhovnosti i svesvetske kulturne baštine, naročito grčke, vizantijske i francuske, odakle je tražio ishodišta za biće svog jezika, za poeziju velike samosvesti. Stoga je njegov uspeh , kako to primećuje Milovan Danojlić izuzetan jer: „taj put, na svoj način sažima biološki i kulturni polet čitavog jednog naroda koji je, u osvitu veka, pokazao sposobnost i volju da uhvati korak sa najboljima u svetskoj porodici“.

U večnom poretku, koji bi valjda postojao i da nije čoveka, Dučić podiže pesmu na pijedestal neprolaznog, daje joj moć da osvetljava i ovostrano i onostrano, i kosmos i čovekova duhovna uporišta, da pokaže njegove slutnje i sumnje, ali i volju najvišeg uma, Boga, da mu usadivši mu tvorački poriv, daje razmah snage , omogućava mu da leti u beskraj, da se napaja čudesnom muzikom sfera, da zađe u „smaragdne gore“.A , kako da prevlada ograničenja koja okivaju ljudsko biće i osuđuju ga na konačnost, na raspinjanje sebe već prevladavanjem ličnog i stvaranjem opšteg, dosezanjem univerzalija. Stoga Dučić peva o ženi koja je oličeni sam ženski princip,u kojem je čitava skala oprečnih sila, ali koja inspiriše i motiviše i nasuprot koje stoji čovek kao njena mera i oslonac.

On sa istančanim osećanjima peva o Bogu spoznavši njegovo bezmerje u svemu, piše o Hristu kao vojniku koji je došao da posvedoči Božju silu i beskonačnost bežeći tako od smrti kojoj pokatkad namenjuje po koje gorko slovo. I, takođe sa mnogo strasti peva o narodu, srpskoj istoriji i stradanjima.Našavši se pred Zidom plača u Jerusalimu, on misli o Kosovu, o velikoj pogibiji srpskoj u pokušajima da se hrišćanska Evropa sačuva od inovernika.

No, ono što je naslanjajući se na svoje književne pretke, Ilića i druge dao novo, to je nova sintaksa, smelost da se okamenjena forma jezika „razbije“ i da joj se udahne ritam novog doba i novih iskustava.“Sintaksa je geometrija misli“, reći će on, posluživši se dvanaestercem koji mu je dao i privid epske širine. Disciplinujući stih on je disciplinovao i duh, prevazilazeći našu inertnost, naš „nedelatni duhovni integritet“, te je stvarao „cizeliranu, simboličnu poeziju prirodnih događaja, kakva se u tom stepenu razvijenosti ne sreće kod ostalih pesnika drugih jezika, stvorio je impozantnu retoriku misaonih i ljubavnih tema, koja iako vodi poreklo iz različitih trenutaka francuske tradicije, ipak čini kod nas jedno novo i osobeno pesničko jedinstvo“, zaključuje Miodrag Pavlović.

Vraćajući poeziji duhovno gospodstvo, posredstvom stiha Dučić je tražio od svoje poezije da bude uzvišena i otmena, da bude izraz nečega što je oduvek postojalo kao svojstvo srpskog duha, pogledajmo samo naše manastire i freske, a ne zbog pozerstva ili hira, kako mu se spočitava. Dučić je svoje delo isklesao iz istorijskog bića svog roda, pevajući iz samog nukleusa jezika, izvlačeći samu esenciju srpskog bića koje transendira i otvarajući mu metafizičke prostore pokazao da poezija može biti opesmovljena mudrost. Nastojao je da dosegne Apsolut, da stvori jezik koji nadilazi lično, a koji oobuhvata i lično govoreći o opštem, da se kosmički sjedini s večnim i da ga posvedoči kroz svoj um. I na toj razmeđi između osame nužne da bi se stvaralo i trajne spojenosti sa svetom on je pronalazio obrasce za stihove neporecive snage i lepote.

Između onih koji ga s mnogo razloga slave i uzdižu i onih koji ga bez mnogo razloga poriču, Jovan Dučić životvorno pulsira u svojoj poeziji, nadasve misaonoj, iako su uz njegovu ljubavnu liriku stasavale generacije i generacije mladih.

Kao pesnik kome je dato da bude i obnovitelj i tvorac novog u srpskoj poeziji,on je jutro svakom danu i proleće svakoj godini jer je na izvoru svoga jezika i izvor iz kojeg se neprekidno crpe inspiracija za najčistiju liriku.

On je, kako ga je lakonski okarakterisao književnik Radoslav Bratić, bio metafora jedne epohe.

Poezija danas više nije ni tako otmena kao u njegovo doba, niti je mnogo na ceni, ali ako je verovati poznatim svetskim i našim tumačima, ona je ono najbolje što nas predstavlja Evropi u koju je naš narod tako brižno zagledan. Verujemo da ta očekivanja neće biti uzaludna i da , kako je to Dučić rekao nekim drugim povodom, nećemo morati da za „svaku kap mleka, damo po kap svoje krvi“.

PODELITE OVAJ TEKST NA: